Za tebe sam samo legenda《✔》

《29》

Verujem da znate koliko je ovo bitno i koliko mi je potrebna za život, a skoro isto toliko i ja njoj.
Vidimo se uskoro."

Kralj:Ne brini, biće sve u redu.-Gledajući u sve tmurnije oblake ispuštala je grešne suze.
Kraljica:Neće. Ona je sa njim.
Kralj:Idem do savetnika. On će znati šta treba da radimo.-Okrenuo je leđa potrčavši ka velikim, drvenim vratima. Samo što nije povukao bravu, a njen glas je prostrujao celom prostorijom.
Kraljica:Da li se praviš glupim ili to zaista jesi?! Niko, upamti, niko nam ne može pomoći u ovome!! Mi smo krivi!! Ne može nam pomoći nikakav savetnik, jer niko sem mene, tebe i Cera ne zna našu priču!! Niko sem nas ne zna kroz šta smo sve prošli!! Niko sem nas ne zna koliko smo se borili za ovo što sad imamo!!! Cer je taj koji nam je pomogao, koji je žrtvovao svoje poreklo za nas i našu ljubav!! On je bio jedina osoba koja je stala iza nas, ali koliko god ga cenila ne mogu mu dati ćerku!!!-Dok je vrištala iz sve snage na svog supruga njena kolena su klecnula. Nisu se zadržala uspravnim i pala je na kolena. Umor, bol, tuga, krivica. Sve je sustiglo zajedno sa strahom.
Kralj:Draga.-Dotrčao je do nje spuštajući se na kolena. Ovo je možda jedina osoba pred kojoj kralj kleči, pred kojom bi i puzeo.
Kraljica:Čak ni naša ćerka ne zna kroz šta smo sve prošli....
Kralj:Znaće, ispričaćemo joj.

Cer:Srce ti je tako spokojno.-Osmehnula se gledajući u skoro potpuno vedro nebo.
Sarita:Čuješ li zaista moje otkucaje?
Cer:Da. Čujem tvoje srce, pomalo tvoja pluća, pa čak i creva.
Sarita:Jao odvratno.-Klasno se nasmejao njenoj gadljivoj grimasi. Čim je začula gromoglasan smeh savršenog bića njena grimasa je iz gadljive prešla u nasmejanu.
Sarita:Šta još možeš da čuješ?-Neko vreme su ćutali. Ležeći na crveno-plavom cilimu okrenuti na leđima gledali su u bistro nebo. Bili su u rajskoj šumi. Što je značilo da oko njih više nije tamna šuma koja za Saritu više nije bila toliko strašna. Valjda ljudi beže od te šume zbog njene spoljašnjost, a ustvari je treba samo upoznati. To je baš kao i sa ljudima. Plašila se Cera dok ga nije bolje upoznala.
Oko njih je sada bilo čisto šarenilo ublazenih boja. Vodopad i omanje jezero je zuborilo kraj njih. Sunce nije bilo jako, ali dovoljno toplo da zagreje njihovu kožu. Da osete toplotu, da osete svež vazduh i miris jedno drugog.
Cer:Čujem kako vetar, skoro nepostojeći, udara o lišće.-Uzdigla je glavu pogledajući ga zadivljeno.
Sarita:Nemoguće. Na livadi smo. Šuma je tek na par metara od nas.
Cer:Slušao sam svaku priču tvojih roditelja dok si bila mala.-Njen pogled je bio usmeren pravo u njegove zenice. Uronjen duboko u njih tražeći laž. Tražeći dokaz da ovo biće laže.
Sarita:Dokaži.-Osmehnuo se stavljajući jednu ruku ispod svoje glave naslanjajući je na nju. A ona je vratila glavu na njegovo rame.
Cer:Omiljena priča ti je bila o Antigoni.-Ćutala je.
Cer:Puls ti je ubrzao.
Sarita:Može li da ubrza od zadivljenosti i pomalo od zaprepašćenosti?
Cer:Svakako. Zašto zbog zaprepašćenosti?
Sarita:Posle toliko godina saznajem da je neko čitav moj život posmatrao, prisluškivao i štitio. Zar ti ne bi bio?
Cer:Ovo poslednje sam najviše radio kunem se. Nisam ti puno narušavao privatnost.
Sarita:Nisi? Samo znaš moju omiljenu priču. Da, svakako sam imala svoju privatnost.-Uzdigao se okrenuvši se na bok. Dok je na jednoj ruci bio naslonjen, drugu je prebacio preko njenog struka privlačeći je ka sebi. Postarao se da je gleda pravo u oči, jer je znao da je nemoguće skrenuti pogled sa njegovih zenica. Osim ako on to sam ne dozvoli.
Cer:Možda sam povremeno slušao kako voda iz kraljevskog lonca kvasi tvoje telo. Slušao sam kako uzdišeš dok te vrela voda prži. Zamišljao sam kako postaješ moja, kako si već moja. Muke sam mučio.-Poslednje reči je izustio kroz plitko režanje.
Osećao je kako joj se mišići napinju, spremaju se za njega, a srce je ubrzalo. Dosta ubrzalo.
Sarita:Dobro.-Ustala je brzo bežeći od njegovog daha.
Sarita:Koje još sposobnosti imaš?-Ustao je sa ćebeta otkopčavajući prva tri dugmeta na košulji.
Udaljila se od njega u nadi da neće videti telo koje se krije ispod tkanine, ali je pogrešila. Videla je svaki milimetar tog pakla.
Cer:Gledaj.-Samo što je čula tu reč, njegovo telo se zabilo u njeno. Da njegovi refleksi nisu bili dobri kao i nadprirodna brzina njeno telo bi palo i ozbiljno se povredilo na kamen iza nje.
Sarita:Kako? Nisam ni videla kad si se pomerio.
Cer:To je zato što nije toliko velika razdaljina. Da smo bili dalje jedno od drugog videla bi me na par sekundi.
Sarita:Kolika ti je prosečna brzina?
Cer:Za jednu sekundu predjem oko sto pedeset, dvesta metara.-Razgoračila je oči. Ta brzina je......prokletko moćna.
Sarita:Da nisam videla ne bih poverovala.-Osetila je njegovu šaku na ledjima od koje se oslobodila. Ponovo se udaljila od njega ignorišući njegov pohlepan cerek na licu. Shvatio je šta radi. Beži od njega na jako pametan način. Ali nije žurio, pustio je da beži još neko vreme. Dok ne odluči da je prosto uzme kao dokaz da je nemoguće pobeći od njegovih životinjskih ruku.
Sarita:Brzina, odlični refleksi i poboljšano čulo sluha. Moram priznati da sam baš tako zamišljala vukodlake, vampire i sva ta čudna stvorenja.
Cer:Imam i povećanu snagu. Mada to je od svih ostalih moći najslabije, iz razloga što su mi brzina i refleksi brži od bilo čije pesnice. Nije mi potrebna preterana snaga.
Sarita:Koliko ti je jača od ljudske?
Cer:Mogu da podignem dva dobro uhranjena bika.-Njeno lice mu je ponovo namamilo široki osmeh. Bilo mu je drago što je zadivljuje, a ne plaši.
Sarita:To nije preterana snaga?
Cer:Za ljude svakako jeste, za stvorenja nije.
Sarita:Zanimljivo. Šta je sa mirisom? Čitala sam da obično imate poboljšano čulo mirisa.
Cer:Tačno. Možemo da osetimo sve.
Sarita:Koliko daleko funkcioniše čulo?
Cer:Sve zavisi. U slučaju da tražimo odredjeni miris možemo do nekoliko stotina metara, samo ako se skoncetrišemo baš na to. Ako nismo skoncetrisani osećamo sve oko nas.-Malo je bolje razmislila, pa se kolebala neko vreme.
Cer:Sad osećam miris radoznalost.-Pogledala je u njegova stopala koja su bila sve bliža. Tako sporo joj je prilazio da nije mogla poverovati da je do pre par minuta hodao poput vetra.
Sarita:Možeš li namirisati i mene? Da li svaki čovek ima svoj miris?
Cer:Svi različito mirišu, pa čak i blizanci.-Iznenadila se ovim. Znači li to da se blizanci na neki način jedino razlikuju po mirisu?
Njegove ruke na struku i nadlaktici su je omele u razmišljanju.
Cer:I veoma lepo mogu da te namirišem. A ako mi je nečiji miris dobro poznat mogu da osetim njegova osećanja.-Koža joj je zabridela ispod njegovih prstiju osećajući nemir u sebi. Nemir koji je samo on prouzrokovao i koji je samo on mogao da ga smiri.
Sarita:U to ti ne verujem. To je nemoguće.-Pokušala je da izbavi ruku iz njegove šake, ali je bila suviše slaba za nadprirodno biće.
Cer:Reći ću ti kako se sad osećaš i dokazaću ti. U redu?-Nije bila sigurna da li je ovo dobra ideja. Nije verovala da zaista može osetiti nečija osećanja putem mirisa, ali zar sve ovo već nije nemoguće? Zašto ne bi mogao i ovo?
Samo je klimnula glavom dozvoljavajući da se skoncetriše.