Za tebe sam samo legenda《✔》

《49》

Odakle ti to da si deo ljudske vrste?-Podigla je glavu sa njegovih grudi vidno zbunjena pitanjem.
Osmehnula se ne shvatajući njegovo pitanje.
Sarita:Kako odakle mi?
Cer:Sarita ti nisi ljudsko biće. Ne od tvog novog rodjenja.
Sarita:Šta sad bulazniš? Kako mogu da budem bilo šta drugo kada su mi roditelji ljudi?
Cer:U ovom slučaju nije bitno ko su ti i šta roditelji.-Neko vreme je ćutao razmišljajući kako da joj objasni, a onda progovorio.
Cer:Kada si bila na samrti dao sam ti perlu kako bi imala više šanse da se ponovo rodiš. Tad nisam znao, ali posle sam saznao da ćeš se roditi kao boginja. Ta perla u tebi je bila dovoljna da ti postaneš boginja. Onaj vrisak koji je izašao iz tebe kada si me videla je isti onome kada si mislila da sam mrtav. Taj vrisak je svima u šumi dokazao da nisi ljudsko biće.-Bledo ga je gledala ne razumejući od kog dana je njen život postao ovakav. Od dana kada je previla lisici nogu, od dana kada je oteo ili možda od samog njenog rodjenja.
Sarita:Ali čega sam ja to bog. Ti si prirode i pravde, a čega sam ja?
Cer:Zar nije očigledno? Ljubavi.
Sarita:Ako sam boginja ljubavi, zar ne bih trebala da opraštam? Kao recimo mojim roditeljima.
Cer:Zapravo ti si moja boginja ljubavi. Nosiš moju perlu i zbog toga si samo moja boginja i naše dece naravno.-Blago se osmehnula.
Sarita:Samo vaša i želim da budem.-Zagrlila ga je što je jače mogla.

《DESET GODINA KASNIJE》
Toliko toga se izdešavalo i promenilo, a zapravo je sve ostalo isto.
Ustvari, najbitnija stvar je ostala ista. Ljubav. Mada, možda ni to nije. Istinske ljubavi su iz dana u dan jače i čvršće, a njihova je istinska da ne može biti istinitija.
Sarita i Cer su godinama izbegavali da izadju medju ljude. Godinama im je to bilo po strani. Sariti je još uvek, ali Cer je odlučio da pokaže deci i drugu stranu života. Drugu stranu sveta. Pošto Cerov lik niko nije video, niko nije znao da je devetorepa lisica od koje svi beže, zbog toga je slobodno mogao da šeta gradom. Sarita ne. Ona je bila i suviše prepoznatljiva, ali nije joj smetalo što ostaje u šumi, šta više srodila se sa njom.
Saritina majka je umrla pre pet godina. Tuga joj je obojila srce ne puštajući je. Možda se kajala što nije razumela ćerku. Možda se kajala što nije urazumila muža. Kako god da okreneš majčina ljubav je jaka. A ona je bila svojim roditeljima sve na ovom svetu. Pored toliko grešaka koje su uradili, oni su je voleli.
Njen otac, kralj. Bio je bolestan tri godine nakon kraljičine smrti. Prepustio se piću, a onda ga je piće i progutalo. Umro je na konju. Išao je do šume u nadi da će videti ćerku, ali je umro pre nego što je došao.
Možda mu je to kazna. Možda je umro sam baš zato što je hteo da ubije najdragoceniju osobu u Saritinom životu. Možda, a možda nije ni bio kažnjen s obzirom da se Cer nije ljutio na njega. Ne, sve dok je Sarita kraj njega.
Sarita je smrt svojih roditelja podnela teško. Veoma teško, sve dok joj deca i Cer nisu prosvetlili put. Shvatila je, uz pomoć njih, da je ona imala tri života. Prvi je bio pod imenom Lenka, drugi pod imenom Princeza Sarita i na kraju pod imenom boginja Sarita. Cerova boginja, Aurorina boginja i Arijanova boginja.
Možda nije ugasila tugu za roditeljima, ali je zatvorila vrata drugog života i prepustila se trećem.
S obzirom da Sarita nikad nije saopštila da se odriče vlasti, samo je pobegla. Napisala je pismo u kom predaje vlast drugoj porodici. Za vladajuću porodicu je izabrala jednu seosku porodicu. Jednu plemenitu, vrednu porodicu.
Lilina porodica je postala kraljevska klasa.

Dok su godine prolazile i deca su rasla. Postajala su sve veća i zrelija. Arijan je postajao sve veća kopija oca. Bio je fino igradjen muškarac za petnaest godina. Njegova plava kosa se spuštala do ramena skoro uvek vezana u malu pundju. Njegove oči, lisičije oči, oči očeve snage i moći su mu otvarali lepe crte lice. Veoma izražene za petnaestogodišnjaka, ali zbog očiju niko skoro nije obraćao pažnju na ostale delove tela.
Njegova borilačka spretnost je bila sve bolja i bolja, a Cer se trudio da ga nauči najbitnijoj stvari.

Uvek brani svoje voljene i slabije, ali nikad ne ubijaj, pa čak i kad ti život visi o koncu.

Zasita, Arijanu je ta rečenica bila poput neke zakletve. Nikad se ne bi usudio da ubije nekog, a veoma je bio sposoban za to.
Aurora, pa ona je godinama učila sa majkom da svira harfu, ali joj nije baš išlo od ruke. Njena ljubav prema svojoj porodici je rasla, rasla i dosezala velike granice. Bila je lepa devojka. Plavih očiju koje su bile oivičene pegicama po nosu i jagodicama. Kosa joj je bila ridja poput očeve, a oči poput Saritinih. Lice joj je bilo skoro isto kao bratovo, opet su oni neki čudni blizanci.
Ona je volela da ide u grad, ali samo iz jednog razloga. Da pazi da brat ne uradi nešto nepromišljeno ili eventualno da kupi koju kocku čokolade koju su otkrili nedavno. Njena zainteresovanost za muškarce je bila ravna onoj Saritinoj želji da bude princeza.
Ona se vodila takodje očevoj rečenici.

Ne pristaj na ništa manje od onoga što tvoja majka i ja imamo.

Zaista se vodila tome. Svim svojim srcem. Zašto? Sa ponosom je gledala zajedno sa svojim bratom ljubav koju neguju njihovi roditelji. Ujutru bi stajala kraj zatvorenih vrata slušajući šta roditelji pričaju u dnevnoj sobi ispijajući čaj od divljih trešanja. I svaki put bi joj lice bilo obasjano osmehom. Znala je da je ljubav njihovih roditelja neraskidiva veza, ali je smatrala da je ljubav izmedju njenog brata i nje identična toj. Samo je njihova po malo drugačija.

Sarita je sa Aurorom zalivala cveće u bašti. Još uvek je negovala bele ruže. Simbolizovale su belinu koju je doneo Cer u njen životu. Simbolizovale su godine bez Cera. Teške godine.
Čule su zujanje vazduha i odmah su znale da Cer trči kroz šumu. Ubrzo je bio ispred njih sedajući na stolicu u sklupčanoj bašti.
Aurora:I? Gde je Arijan?
Cer:I večeras će da kasni kući.
Aurora:Znala sam!! Te smedje oči će mu pomutiti pamet.-Sarita se osmehnula.
Sarita:Već jesu. Samo se nadam da je devojka dobra.
Aurora:Jeste. Raspitala sam se o njoj, a i on mi je pričao po nešto. Zaludjena je plesom. Ide u plesnu školu kao posmatrač, ali njen prihod nije dovoljan da plati školarinu. Zbog toga svako veče, kada svi odu kući sa trga, ona ide tamo da uči korake iz knjiga. Zbog toga Arijan i dolazi kasno. Gleda je kako se trudi oko plesa ko što se on trudio oko borilačkih veština. Nisam upoznala tu devojku, ali već mi se svidja. Samo zamislite, ja kraj harfe, a vas četvoro plešete.-Zamišljeno je pogledala u Cera.
Aurora:Znaš da plešeš, zar ne?
Cer:Znam Aurora, ali ti još ne znaš da sviraš.-Podrugljivo joj je šapnuo. Odmah je usmerila pogled ka Sariti.
Aurora:Moja mama je dobra učiteljica. Uskoro ću svirati zatvorenih očiju. Zar ne, mama?-Sarita se osmehnula ostavljajući praznu kofu kraj bunara i prilazeći Ceru.
Sarita:Naravno draga. Sviraćeš bolje od mene.-Aurora je znala da je vreme da se povuče jer je čula ubrzane otkucaje svoje majke svakim bližim korakom ka njenom ocu.
Aurora:Idem do rajske šume, čekaću Arijana da naidje.
Sarita:Obuci nešto toplije, noći postaju hladne.-Aurora joj je prišla ljubeći je u obraz.
Aurora:Mama, moje telo je vrela peć.-Savila se da poljubi i Cera koji je sedeo, a zatim sa osmehom otrčala.
Cer je odmah ustao prišvši najvoljenijoj ženi.
Cer:Tako si mi nedostajala princezo!-Prorežao joj je gledajući je pravo u oči.
Sarita:Zaista? Nije te bilo čitava tri sata.
Cer:Mislim da je to suviše.-Prikovao je rukom uz svoje telo mrseći joj kosu drugom.
Sarita:Imam osećaj da naša ljubav postaje opsesija.-Osmehnula se poklanjajući mu nežan poljubac u dlan.
Cer:Naša ljubav je odavno postala opsesija, samo što se svakog dana pojačava.-Poljubio je utapajući svoju žedj za njom.
Cer:Doneo sam ti nešto.-Izvadio je iz džepa kovertu. Zbunjeno ga je pogledala uzimajući je u ruke.
Sarita:Cer?
Cer:Ne gledaj me tako. Po i vukovi su je našli na obodu šume. Piše da je za tebe.-Napokon je pogledala u pečat na koverti. Kruna. Pismo od kraljevske porodice.
Sarita:Ovo je......Cer to je Lili sigurno.-Ushićeno ga je zagrlila.