Za tebe sam samo legenda《✔》

《44》

X:Po, zašto joj nisi rekao da je.......-Upitala je kobila.
Po:Shhh, čuće te. Nisam, jer je njen životni san bio da bude obična devojka, ali izgleda da joj to nije sudjeno.-Čim je to izgovorio poleteo je ka visinama.

Sariti je trebalo dosta vremena da svari sva nova saznanja. Nekoliko dana je provela na jezeru osećajući da je tu najbliža Ceru. Nekoliko dana je delila svoja osećanja na tugu i sreću. Ni sad, posle toliko vremena, nije bila sigurna šta više oseća. Ali je znala da će je ta trka osećanja pratiti kroz čitav život. Svaki put kada se dete bude osmehnulo u njoj će srce zaigrati, ali i zaplakati što Cer nije zajedno sa njima.
Uvek će tako biti, uvek će to osećati. Nije bežala od toga. Nije želela da ga zaboravi i zbog toga se pomirila sa tugom. Prisvojila je i pripitomila.
Možda bi je neko smatrao lošom osobom, ali ni na trenutak nije pomislila na svoje roditelje. Zapravo, jeste, ali samo u momentima besa. Nikad u svom životu nije mrzela nekog, nije čak ni znala kako se to radi. Ne mrzi ni sad, ali u njoj se taloži ogromna količina besa prema svojim roditeljima. Ne samo prema ocu koji je ubio njen život, rasekao ga na komadiće tuge, već i na majku. Zar žena ženu ne treba najbolje da poznaje? Zar su isti oni roditelji koju su joj pričali o pravoj ljubavi i beskonačnoj nežnosti sada uništili tu njenu nežnost? Ti isti ljudi....
Možda je bila loša osoba što nije pokušala da pronadje opravdanje za svog oca, ali nije marila. Ako je to razlog da postaneš loša osoba, onda je ona spremna da prihvati tu titulu.
Sarita:Volim te. Mnogo te volim.-Prošaputala je kroz mio osmeh te je spustila belu ružu u jezero.
Zatim je krenula ka kući. Kuća je bila prilično, svetla. Sarita se trudila da u nju ulazi što više svetlosti kako bi mogla da čita u svakom kutu. A s obzirom da očekuje još jedno biće, postarala se da to biće uživa u svetlosti dana.
Dok je pravila čaj od divlje trešnje priznala je sama sebi da nikad neće napraviti kao Cer. Na početku joj to nije smetalo, ali sada posle toliko pokušaja počinje da se nervira. Možda zbog hormona, a možda jer je samoća polako izjeda.

Začula je lupkanje kljunom o prozor. Znala je da je to Po, pa je odmah otvorila prozor kako bi ušao.
Sarita:O šta ti je to?-Spustio joj je nekoliko listova papira na sto.
Po:Gradske novine. Malo su raspadnute, ali nije lako krasti od razbesnelog čiče.-Osmehnula se njegovom pravdanju. Uzela je novine.
Sarita:Šta je toliko bitno u novinama?
Po:Osim što su pune tvog imena, pa ništa bitno.
Sarita:Mog imena?-Odmah je otvorila prvu stranu. Na njoj je bio ogroman naslov.

,, Da li je princeza Sarita napustila svoj narod?"

Sarita:Molim? Kakve su ovo gluposti?
Po:Čitaj dalje. Čitaj na glas.
Sarita:Sarita je od svojih malih nogu besramno govorila kako nije rodjena da bude princeza i kako ona to ne želi da bude. Uvek je pokušavala da bude ono što nije bila. Obična devojka. Mesila je peciva kod gradskog pekara, obilazila parkove u kojima su se obična deca igrala.
Istina da je bila drugačija od svih princeza, ali smo je baš zato svi voleli. Bila je uzor jedne skromne vladarke. Koliko god volela običan život, princeza nikad nije rekla da će se odreći vlasti. Sada kako izgleda, princeza je napustila dvor zbog straha da neće biti dobra kraljica. Mada ipak mislimo da nije želela da se uda. Nije želela da rodi naslednika i zbog toga je pobegla.
Naravno neki tvrde da je princeza već uveliko bila verena i obećana princu Alekseju, a ona je pobegla sa drugim.-Spustila je pogled na dno stranice.

,, Od voljene princeze, do plašljive kukavice!"

Po:Da li si dobro?-Da li je dobro? To je bilo dobro pitanje. Osim što se osećala poniženo i napušteno, bila je dobro. Nije bila bolesna, zar ne?
Sarita:Narod me mrzi, Po. Šta sam im toliko loše uradila da me mrze? Ovo, ovo ništa nije istina.
Po:Znaš, narod je čudan. Oni vole druge samo dok ti drugi njima udovoljavaju. U suprotnom im nije teško da izmisle neke tračeve. Ljudi su to Sarita. Uvek su spremni da napakoste nekome.-Složila se sa njim. Njen otac je bio divan prema njoj dok se ona koliko toliko trudila oko svojih obaveza, ali čim je iznela svoje mišljenje.......
Sarita:U pravu si. Ali Po, ja zaista nisam pobegla, jer sam se plašila.
Po:A zašto si pobegla?-Ućutala je dobro razmišljajući o pitanju.
Sarita:Pobegla sam, jer sam shvatila da mi je samo Cer bitan u životu. Želela sam da budem njegova princeza.....on je to želeo.
Po:Onda nema razloga da brineš o ovim novinama. Ti si svoju želju ostvarila. Više nisi princeza, ne nosiš utegnute haljine i postala si Cerova princeza. Zar ti se želje nisu ispunile?-Osmehnula se.
Sarita:Sad vidim zbog koga je Cer postao tako staložen i mudar. Hvala ti Po.-On je samo mahnuo krilom kao zahvalnost.
Sarita:Želiš li tvoje semenke?
Po:Spremila si ih?-Razdragano je upitao. Naučila je za ovo vreme da Po obožava suncokretove semenke. Zbog toga je posadila dosta redova tog cveća kako bi mu sušila semenke.
Sarita:Naravno. Pričekaj.

Njena trudnoća je tekla veoma lako. Kao što je Po rekao traje samo pet meseci, a tako je i stomak mnogo brže rastao. Naravno da je svima u šumi bilo čudno što joj je stomak veći nego normalnoj trudnici, ali ona nije marila. Želela je samo što pre da se porodi i dobije društvo.
Dok je ležala na zelenoj travi prisećala se najdubljih dodira na svom telu. Toliko puta je majka pomilovala po obrazu, otac je poljubio u teme, a ljudi na ulici je grlili. A opet jedini dodiri koji su se podvukli u njenu kožu jesu Cerovi. Samo njegovih se sećala, samo je o njegovim maštala. Dan je polako uzmicao. Još jedan dan je prolazio, a Sarita je ležala na travi naslonjena na udobnu stenu. Posmatrala je nebo koje se polako šaralo u neverovatne boje. Jednom rukom je milovala stomak, dok je drugom čupkala travu. Sve što su njene misli išle dalje to je nervoznije vukla travčice. Zbog poludelih hormona često je hvatala samu sebe u bezobraznim mislima. Prisećala se Cerovih usana, dugih prstiju, prodornih ugriza. Svega se sećala. Sećala se koliko je glasno stenjao kraj njenog uveta, koliko glasno je ona vrištala kraj njega. Nedostajala joj je čvrsta ruka oko struka. Oh bio je tako nežan, a ujedno dominantan.

Osetila je neverovatnu jezu u telu od toliko vlažnih sećanja.
Zatim je svoje misli usmerila na nebo. Postalo je......narandžasto.
Sarita:Nemoguće...-Prošaputala je diveći se boji neba. Bilo je tako išarano i vedro. Podsećalo je na najlepše oči. Cerove oči su bile identične, potpuno identične.
Na njenom licu se izvio ogroman osmeh. Već mesecima nije imala širi osmeh na svom licu i zaista je bio iskren. Verovala je da je to Cer. Pomislila je kako je ovo nebo jedini način da se priseća njegovih očiju. Tih očiju koje su joj bezobrazno postale važne.
Sarita:Možda ih ipak neću zaboraviti.-Znala je da ništa u vezi Cera nikad neće zaboraviti, ali se plašila šta vreme može da uradi. Šta starost može da uradi jednom običnom čoveku. I zbog toga je imala strah da će zaboraviti njegove oči, a sada. Sada zna da postoji vreme kada će moći da se priseća tih boja. Najlepših zenica.
Jednom joj je otac rekao da nije vredno zaljubljivanje sve dok se ne zaljubite u oči. Jer oči ne mogu da osede ili istrule. Oči uvek ostaju iste.
Udobnije se namestila i posmatrala nebo sve dok i poslednja šara nije postala samo obično crnilo.