Za tebe sam samo legenda《✔》

《25》

Sarita:Da li si potvrdio to sto si proveravao u meni?-Sa stidljivim osmehom je skrenula pogled.

Cer:Jesam.-Nije bila sigurna da li je cula ponos u odgovoru ili olaksanje, ali je svakako bio srecan zbog svog odgovora.

Dani su prolazili brzo. Svako jutro bi je cekao topao dorucak i nalozena vatra. Cak je primetila da Cer tokom noci ustaje kako bi odrzavao plamen u kaminu, previse se plasio da je opet ne uhvati groznica. Ujutru bi isli zajedno u obilazak sume otkrivajuci nove stvari. Sarita je bila odusevljena svakim stablom i svakom trakom. Dok su vraćali sumu u prvobitno stanje upoznavali su jedno drugo sve više i više. Sve je ovo za nju bilo deo njene decije maste. Nekada je mogla samo krisom u svojoj samoci da masta o misterioznim bicima, da zamislja njihovu narav i izgled, a sada to nije masta. Sada je deo takvog sveta.
Kad se vrate kuci iz duge setnje odmah krene da pravi rucak. Uzivala je u tome sto ona licno sprema rucak, nema kuvara niti osoblja koje ce visiti nad njenom glavom. Ima samo Cera koji, praveci se da cita knjigu, krisom gleda u nju. Uzivao je u tom prizoru. Nakon toliko vekova u kojima je provodio svoje sumorne dane sam, u bolu i ceznji, sada napokon uziva. Napokon je opet pored nje i čini mu se da je samo pogled na nju dovoljan da ga učini srećnim.
Za ruckom su se najvise opustali i to bi im bilo vreme za pricu. Tada bi oboje zaboravili ko su. Bili su nova bica.
Posle rucka Cer bi uvek izlazio iz kuce ne nudivsi je da podje sa njim. Znala je da je onda bolje i da ostane u kuci, kao sto joj je cesto govorio, suma je najopasnija predvece i kasno u noc. Ona bi za to vreme citala knjige. Razne mitoloske legende o devetorepim lisicama. U svakoj novoj recenici koju bi procitala videla je Cera. I zvanicno je mogla da prihvati cinjenicu da on nije covek. On je zaista devetorepa lisica, bog ovog podrucija. I ne, nije se zbog toga osecala zasticeno i sigurno. Bilo je nesto u njemu. Neka cudna osobina koja joj je govorila da je on zapravo citav zivot stiti. Nikad joj nije rekao kada je prvi put ugledao, niti odakle njegova perla u njoj od samog rodjenja, cak joj nije ni odagnao sta ona uopste trazi ovde. Mada ona moze da prizna sebi da je ovo stvorenje, najlepse koje je ikad videla, stiti svim svojim bicem oduvek. Mozda se ne bori macem kao vojvode, grofovi i ostali ljudi u dvoboju, mozda nije u borilackom ringu, ali zasigurno je stiti na svoj nacin. Neki nevidljiv.

Cer:Po, odneces ovo u dvorske odaje. Zelim da isporucis licno kralju ili kraljici.
Po:Sta je to?
Cer:Pismo. Pismo koje ce Sariti kupiti malo vremena.
Po:Kako napreduje vas odnos?
Cer:Iznenadjujuce dobro.
Po:Znaci li to da si je ucinio svojom?-Vraski ga je zadirkivao.
Cer:Po, ako ne prestanes da se tako piskutavo smejes ocerupacu ti to perije.-Preteci je zarezao, ali je Po bio jedini u sumi koji je znao da Cer nece povrediti nikog. Nema pravo na to, ako i ubije neduznog coveka umrece istog casa.
Po:Cim mi nisi uzvratio osmehom na pitanje znaci da moja snajka nije popustila. Vec mi se svidja ta devojka. Ali jedva cekam da vidim taj magican cin nakon toliko vekova, jer je vraska lepotica. Da samo znas kakve sam sve price slusao o njoj u svetu.-Mlatarao je desnim krilom namerno iritirajuci svog dugogodisnjeg prijatelja.
Cer:Neces videti Saritu nagu bolje to utuvi sebi u glavu. A sada idi, ovo mora doci do kralja i kraljice pre mraka.-Po je ispustio pticiji zov i poleteo. Cer je gledao za njim sve dok nije bio siguran da je presao najopasniji deo sume.
Cer:Krestava budala.
Vratio se u oblik devetorepe lisice i krenuo ka kuci.

Sedevsi vec satima u fotelji ledja su pocela da je bole. Istina, fotelja je bila mekana i puna vune, ali toliko dugo se nije pomerila.
Odsetala je do spavace sobe kako bi pogledala kroz prozor. Cela kuca je bila u prelepo ukrasenim prozorima, ali ovaj u spavacoj sobi iznad ogromnog kreveta je bio sa najlepsim pogledom. Onaj u biblioteci isto nije bio los, ali kroz njega je volela da gleda tokom oluje, pruzao je pogled ka uskom potoku koji je tokom nevremena bio prava bura. To joj se dopadalo. Ta bela pena koja se stvarala lupanjem jakog mlaza od stenje, ah, carobne cini prirode. Cer je zaista bio srecan covek. Imao je pravu prirodu oko sebe, onu divlju neukrotivu. Doduse i njeni roditelji su se postarali da dvorsko imanje ima sto vise cveca, drveca, raznih biljaka, pa cak i prelepih fontana. Ali svo to cvece je bilo ukroceno. Sve ruze su bile striktno isecene i oblikovane. Nikako neka latica nije smela da strci iz svog reda, a cvece je bilo prokleto poredjano po boji. Ljubicasta, bela, zuta. Pa sve u krug. Ziva je bila osisana u obliku borovog drveta, onog bozicnog. Cak i one divne fontane, u kojima je zamisljala gusarske brodove i sirene, su bile vestacke. Bile su oivicene cvrstim betonom koji je branio vodi da tece slobodno. Tokom kise bi pokrivali fontanu tako da se voda ne prelije i ne napravi haos. Ona je nekako oduvek zudela za tim hasom. Nije marila hoce li boje ici bas onako kako je kraljica zacrtala. Bas suprotno, zelela je da vidi razbacane tackice po livadi. Gde god da usmeri pogled da bude nesto drugacije, nesto sarenije.
Ovde je sve drugacije. Suma jeste tamna i nema nikakvog sarenila. Crna, braon i tamno zelena, samo te boje su se nalazile u gornjoj sumi. Ali nisu bile poredjanje jedna do druge, nisu bile striktno isecene i obradjene. Bile su prirodno zive.
Dok je sedela na krevetu, gde su obicno jastuci, odmarala je ledja od udobne fotelje. Sedela je na kolenima nagnuta laktovima na policu koja se nalazila do prozora. Glavu je smestila u sake i nemo posmatrala vranu na grani.

Usao je u kucu vidno iznenadjen suncem koje je napolju zasijalo. Posle tmurnih dana red bi bio da dodju i neki vedri. Odvezao je noz sa struka i smestio ga u zakljucanu fioku. Virnuo je ka kuhinji trazivsi Saritu, ali nije bila tamo. Pretpostavio je da je u biblioteci, pa je odlucio da prvo spere svu prljavstinu sa sebe pre nego sto ode do nje. Osecao je samog sebe. Zaudarao je na sveze blato koje je bilo po njegovoj kosulji.
Usao je u spavacu sobu iznenadivsi se plavom kosom. Zbog njegovog naglog ulaska njeno telo je poskocilo. Uplaseno ga je posmatrala blago otvorenih usta. Pozeleo je da ih zatvori, da ih ispuni istog momenta. Ogroman krevet u sobi je odjednom dobio poentu. Zeleo je za sebe, ispod sebe, iznad, zeleo je pokrivenu kraj njega. Pospanu i umornu. Njena blizina je za njega uvek bila bolna, a sada je postajala opasna. Zver u njemu se budila. Njegova zivotinjska strana zna da je posle mnogo vremena nasao svoju par, zbog toga mu hormoni divljaju, a sve dok ona ne pristane ne moze da ih umiri.

Sarita:Oci su ti postale crvene.-Baršunasti glas mu je povecavao bol i žudnju. Gledao je i bio je siguran da ako se ubrzo ne skloni nasrnuce, neželjeno će je povrediti.....