Za tebe sam samo legenda《✔》

《33》

Ćutljivo je gucnula čaj zamišljajući drugi ukus i miris.

Prošlo je dva dana. Dva veoma teška dana. Za koga teža? Svakako za Cera. On je bio sam. Potpuno izolovan u svojoj šumi strepeći. Nije znao šta se mota po njenoj glavi, nije znao šta će odabrati. Kakav život će izabrati. Nije imao predstavu za to.
Trenutno nije toliko mario hoće li mu doći ili ne, više je pokušavao da smisli način kako da joj dokaže. Kako dokazati ženi da je voliš više od svog života bez obzira na neke tamo iluzije. Te iluzije nisu smele da ih rastave, niti legenda o ljubavi. Sve to je trebao biti razlog spajanja dve davno izgubljene duše. Trebala je da shvati, ali nije.
Po:Tvoje rane su zacelile?
Cer:Jesu.-Odsutno je zabacio kamen u jezero. Sedeo je na travi mračne šume pomno gledajući dubinu mračnog jezera. Bacao je kamenčiće u vodu potpuno van ovog sveta.
Po:Čak i ona od koplja?
Cer:Čak i ta.-Po je bio veoma mudra ptica. Možda nije izgledao tako. Sa tim šarenim i jakim bojama po sebi delovao je veoma šaljivo. I bio je. Voleo je zabavu i smeh više od svega, ali najviše je voleo svog saputnika. Cera. Svaki Bog ima svog saputnika. Po je deo njega bez obzira što nije stalno sa njim. Potrebno je da Cer samo to poželi i Po će biti uz njega. Po ga je pratio kroz godine njegovog života i znao je sve. Sve o njemu i njegovom životu.
Po:Aleksej još nije zaustavio vojsku.-Sleteo je na stenu kraj Cerovog tela.
Cer:Vidim. Vojnici su mu dobro istrenirani.
Po:Ali ne dovoljno dobro da te se reše.
Cer:Naravno da ne.
Po:Makar ima i dobrih vesti. Kralj i kraljica nisu rekli ništa Alekseju o Saritinom povratku.
Cer:To je zato što ni oni ne žele da se ona uda za njega.
Po:Shvataš li da će ispasti haos, ako ona izabere tebe i Aleksej sazna da je ona živa?
Cer:Znam. Mada me uopšte to ne brine. Šuma je puna moje moći i ona će biti najbezbednija ovde kraj mene.
Po:Ne brinem ja za tebe i nju. Znam koliku sposobnost imaš. Brinem za njene roditelje.
Cer:I to sam osigurao. Ne brini.
Po:Ne sumnjam. Kako je ona?
Cer:Loše. Bolesna je. Ima groznicu već dva dana. Leži u postelji.-Po je glasno zakreštao.
Po:To je zbog jačine perle. Baš je brzopleta. Previše brzo reaguje.
Cer:Pričaj mi o tome.

Sarita:Mama treba mi mir.
Kraljica:Već dva dana to govoriš, ali ja imam osećaj da je od tog tvog mira još gore.-Sarita je mrko pogledala. Zatim je vratila pogled u knjigu.
Kraljica:Hoćeš li mi reći o čemu se radi?-Milo je pogledala u svoju kći. Danima joj se nešto mota po glavi, ali nikako da odagna šta.
Sarita:Želim da budem sama. Molim te.-Izdahnula je gledajući u Saritino bledo lice.
Kraljica:Idem pod uslovom da ustaneš iz kreveta za večeru i večeraš sa nama.-Zapretila joj je prstom pokušavši biti stroga. Mada je Sarita znala svoju majku. Suviše je mekog srca. Poklonila joj je jedan slabašan osemeh.
Sarita:U redu.-I izašla je. Opet je sama. Čuli su se samo odjeci potpetica na majčinim nogama. Uskoro su i oni prestali da se čuju. Bila je sama. Sada je ponovo bila izgubljena u svom životu. Zašto je njen život odjednom postao komplikovano čudo?
Do pre par meseci je čeznula o normalnom životu, bez uskih haljini i utegnutih korseta. Ali zar je život sa devetorepom lisicom normalan? Možda jeste lepši od onog o kom je maštala, ali svakako nije normalan. Izdahnula je zagušljiv vazduh, a zatim nastavila da čita legende o devetorepim lisicama. Zašto? Nije znala. Možda nije verovala ni sama sebi da je njena odluka konačna. Valjda se nadala da je sve pogrešno protumačila. Svako bi se nadao kada bi u pitanju bila istinska ljubav, zar ne?

Ubrzo je došlo vreme večere. Zaista joj se nije izlazilo iz svoje sobe. Jedina želja joj je bila da potopi svoje telo u kadu, a zatim se uvuče u postelju. Njeno obećanje majci joj u tome nije bilo od pomoći.
Sarita:Dobro veče oče, majko.-Ušla je u salu za obroke. Osmotrila je prostoriju kao da nikad do sad nije bila tu. Visoki zidovi, raskošni dijamanti i zlatni pribor za jelo. Suviše za njene oči.
Kralj:Dobro veče mila. Sedi.-Pokazao joj je na stolicu koju joj je izvukao momak iz posluge.
Sarita:Hvala.-Momak joj je klimnuo glavom. Osmotrila je hranu na stolu. Sve je izgledalo izvrsno, ali njen stomak nije podneo ništa od toga. Šta god bi pokušala da stavi u usta odustala bi.
Kraljica:Ako tako nastaviš još više ćeš se razboleti.
Sarita:Otišla bih do kuhinje po čašu toplog mleka. To će mi prijati.-Svi u prostoriji su je začudjeno pogledali.
Kralj:Ti bi otišla?-U mislima je sama sebi lupala šamare.

-Nisi vise u običnoj kući. Sarita urazumi se. Imaš poslugu, muči te jadne ljude.-

Sama sebi je ponavljala.
Sarita:Izvinite, dugo sam bila van dvorca.-Roditelji su joj se osmehnuli.
Kralj:Sada si tu.-Zamolio je jednu osobu iz posluge da odu po toplo mleko dok je Sarita nervozno lupkala nogom ispod stola.
To joj nisu zamerili, jer svakako Sarita nikad u svom životu nije poštovala svaki manir. Znala ih je sve, ali za nju je to značilo gubiti samog sebe. Koja je lepota života, ako se svaki čovek ponaša isto?
Kralj:Sarita, tvoja majka i ja smo razmišljali juče i mislimo da bi bilo pravedno prema narodu da ih obavestimo za tvoj povratak.-S obzirom da je bila isključena iz razgovora nije ni promislila o toj odluci.
Sarita:Nisam ni tražila da to krijete.
Kraljica:Zato smo odlučili da organizujemo bal.-Kapljica mleka joj je zasmetala u grlu. Zakašljala se bez imalo manira.
X:Jeste li dobro vaša visosti?-Prišao joj je gospodin iz posluge, ali je ona samo nemo gledala u svoje roditelje.
Sarita:Bal? Zašto bal? Zašto samo ne pošaljete poruku narodu da sam se vratila?
Kralj:Pa to nije mala stvar. Svi u kraljevstvu svu bili zabrinuti. Verujem da bi mnoge grofovske, vojvodske, pa čak i kneževske porodice volele da te vide.-Ali ja njih ne, pomislila je.
Sarita:Kada ste mislili da se bal održi?
Kralj:U nedelju.-Saritino lice je još više prebledelo.
Sarita:Nedelja je za tri dana.
Kraljica:Ti si jos malaksala, ali smo nas dvoje sigurni da bi ti dobro došlo društvo. Smatramo da ti je stanje gore kada si sama.
Sarita:Meni je stanje mnogo bolje kada sam sama. Molim vas da ne organizujemo nikakav bal. Zaista ne mogu da se pretvaram kao dobra princeza čitavo veče.
Kralj:Ti jesi dobra princeza, uostalom gosti su već obavešteni.-Ljutito ih je pogledala.
Sarita:Ne, nisam dobra princeza. Ne volim manire, ne volim svečane proslave, a najmanje volim izvestačene komplimente.-Ustala je sa stolice uzevši času mleka ne mareći za ikakva pravila.
Kraljica:Sedi da lepo popričamo. Ti ćeš se jednog dana udati, bićeš kraljica i moraš se naviknuti.
Sarita:Odavno sam vam rekla da moj muž neće imati kraljevsku titulu. Osim, ako se na vašu sreću baš ne zaljubim u nekog takvog.-Pomislila je kako Cer možda ima najveću titulu, Bogovsku.
Kralj:Dobro zašto ne možeš da učiniš ovo za nas?-Zaustavila se na putu do izlaza. Okrenula se i prišla ocu koji je sada bio na nogama.
Sarita:Vi zaista ne razumete ili mislite da ja ne razumem? Svaki bal koji je organizovan u ovom dvorcu je bio protiv moje volje, ali sam ih sa iščekivanjem čekala zbog vas. Svaki bal na koji smo mi išli sam trpela zbog vas. Istina, kao mala sam volela balove i volela bi ih i dan danas da jedini povod za njih nije moja udaja. Dobro znam da se brinete za moju budućnost. Znam da dvadeset dve godine nisu idealne godine za udaju, ali ne želim brak bez ljubavi. Vi kao divno zaljubljeni par treba da me razumete. Treba da mi pomognete, a ne konstantno da mi namećete balove, svečane proslave i večere.-Mirno je pogledala u svoje roditelje. Gledali su se medjusobno spuštenog pogleda.
Sarita:Umorna sam. Nadam se da me do sutra niko neće ometati. Prijatno veče gospodo.-Pogledala je u poslugu koja je, kao i uvek, gledala sa divljenjem princezu. Oni su jedini ljudi u kraljevstvu koji vide njeno pravo lice. Van kraljevsko.
Sarita:Ne krivim vas, znam da brinete. Samo vas molim da se ponekad stavite na moju poziciju.-Izustila je, a zatim krenula ka svojoj odaji.