Klavir i cigarete | min yoongi

05.

♡

Čekali smo u redu koji je se činio da je 20m dugačak. Imao sam utisak da ću se onesvestiti svakog trenutka dok je Aleksis srećno cvrkutala pored mene. Sve vreme mi je ponavljala da je njena poslednja i uvek će biti. Molio sam se da ovaj dan što pre prođe da bih mogao što pre da ga zaboravim.

"Kakvu pesmu da spremimo?Možda baladu?Ili malo veseliju?Šta misliš?" ushićeno mi je govorila

"Misliću o tome kad izađemo iz ove gužve. Osećam se anksiozno." obavila se oko moje desne ruke i na to sam prevrnuo očima. Prevrtao sam očima na Aleksis. Prevrtao sam očima na život.

"Znači bio je potreban Vesli da bi konačno pristao?Znači ipak ima neku svrhu u mom životu."

"Ves je divan dečak i stvarno mi je žao što mora da živi sa tobom." slab sam na malu decu,te nisam mogao da ga odbijem jer je zračio pozitivnom energijom i sa tolikim entuzijazmom pričao kako bismo osvojili prvu nagradu. I tako pristao sam,a Aleksis je koristila svaki trenutak da mi to natrlja na nos.

"Ako osvojimo prvo mesto, obećavam da te nikad više neću gnjaviti."

"A ako ne osvojimo?" nije mi odgovorila što je značilo da može da bude samo gore "uništićeš mi život, je l' da?"

"Ne, baš naprotiv, ja pokušavam da učinim tvoj život zanimljivim pošto već nije."

"Ne uspevati baš."

"Šta god." podigla je glavu i prošla rukom kroz moju kosu "sladak si,Yoongi. Šteta što nećeš nikada naći devojku sa takvom naravi."

Prevrnuo sam očima na njen usputni komentar. Red je vremenom postajao manji,te konačno smo stigli na red. Starija gospođa pružila nam je papire koje treba da potpišemo i time da potvridimo učešće na takmičenju. Svi učesnici okupili su se u jednoj velikoj sali i strpljivo čekali glavnog organizatora koji će nas kasnije uputiti u tok takmičenja i pravila. Pažljivo su ga slušali,te sam se i ja potrudio koliko-toliko da obratim pažnju.

"...i imaćete 2 ipo nedelje da završite pesmu koju ćete kasnije izvesti sudijama."

"Molim?Dve ipo nedelje?" šapnuo sam Aleksis u uho "ne mogu da završim pesmu za dve ipo nedelje!"

"Ućuti!"

Dalje držao je motivacioni govor i iskreno,nisam ga slušao više.

♡

Aleksis i ja smo se ponovo svađali oko očigledne činjenice da ja ne mogu da napišem tekst i iskomponujem pesmu za dve ipo nedelje dok će je ona samo odpevati. Za savršenu pesmu potrebno je mnogo više,a zadnjih par nisu se baš proslavile stoga zauzele su mračan deo moje sobe.

"Sve što ti radiš je pevanje i to je otprilike 10 posto posla dok ja imam ostalih 90 posto." otključavala je vrata stana vidno ljuta i iznervirana,ali je pokušala to na najbolji način da sakrije,a sa druge strane ja se nisam trudio. Bacila je torbu na pod istegnušivi se par puta i skinula teške cipele.

"...to uopšte nije lako. Slušaš li ti mene uopšte?" okrenula se ka meni crvena od besa.

"Jedino što što ti radiš u životu je podučavanje klavira klinaca od 5 do 12 godina i to je to! Stvarno ne vidim u čemu je problem i nije kao da ne možeš da iskompnuješ nešto za dve ipo nedelje." neko vreme nisam znao kaki da odgovorim na njen izliv besa,ali sa neke strane je u pravu. Već neko vreme nisam napisao dobru pesmu i to je uticalo na opadanje mog samopouzdanja

"Verujem u tebe jer znam da voliš muziku. Pomoći ću ti, zajedno smo u ovom." udahnuo sam dok me je Aleksis direktno u oči. Santa leda koja predstavlja moje srce polako se topi.

"Samo se pomoli da budem u dobrom raspoloženju dok pišem inače u suprotnom biće loše." nasmešila se od uva do uva i čvrsto me zagrlila oko vrata. Ponovljala je koliko mi je zahvalna i da ćemo uspeti zajedno. Uzvratio sam joj zagrljaj mnogo slabijeg inteziteta od njenog.

"Au, jao! To boli!" izmigoljila se iz mog zagrljaja i podigla majicu videvši da sam joj raskrvario ranu. Na istom mestu nalazile su se par modrica i još nekoliko sitnijih posekotina.

"Nisam te toliko stegao i kako si uspela toliko da se povrediš?"

"Pala sam niz stepenice. Ništa strašno. Skuvaću ti toplu čokoladu pa bi mogli da počnemo sa osmišljavanjem pesme." užurbano je spustila majicu i uputila se ka kuhinji nagoveštavajući mi da ne želi da priča o povredama.

Ostatak vremena proveli smo ispijajući slatku gustu tečnost i razmenjivajući ideje za pesmu. Mada,sve to je prekinuo razvaljeni deo planine poznatiji kao Metju i još poznatiji kao njen dečko. Presijavao se na dnevnoj svetlosti od znoja, crven u licu i sve je ukazivalo da se upravo vratio iz teretane. Pored njega bio je i mali Vesli koji mi je odmah pritrčao u zagljaj čim me je ugledao na ulaznim vratima. Pokušao sam da izbegnem direktan kontak očima sa Metjuom mada on je sve vreme gledao u mene i po svemu sudeći nije mu ni najmanje bilo drago što me vidi sa njegovom devojkom. Ona mu je pričala za takmičenje dok je on više pratio šta ja radim nego šta ona priča.

"A ti kao pišeš pesme?" nakon dužeg vremena obratio mi se terajući me da prevrnem očima

"Pišem pesme."

"A znaš i klavir da sviraš?" a sada sam toliko prevrnuo očima da se nisam ni trudio da sakrijem mada Metju imbecil kakv jeste nije ni primetio

"Da ne znam, ne bih držao deci časove svakog dana."

"Je l' to uopšte može da se karakteriše kao pravi posao?"

"Zarađujem od toga tako da može." prevrnuo sam očima na još jednu njegovu glupu izjavu. Spremao sam se da krenem jer količina zatupljenosti koju je Metju doneo postala je nepodnišljiva,te sam morao što pre da se izgubim odavde. Aleksis mi je samo mahnula pre nego što sam izašao,a izgledala je kao pokisla.

♡

Predveče,kao i obično, moj dragi crveni cimer i ja smo igrali petu partiju Mortal Kombata.

"Hoseok?" upitao sam ga dok su nam obojici pogledi bili prikovani za ekran

"Hmm?" bio je previše fokusiran na igru jer je gubio

"Je l' može od jednog pada sa stepenica da se dobije oko 20 modrica i nekoliko velikih posekotina?"

"Pa,jedino ako padneš sa velike visine, recimo oklizneš se i kotrljaš i možda usput slomiš nešto."

"Aleksis mi ne liči da je toliko smotana." pomislio sam i u tom trentku runda se završila sa mnom kao pobednikom

Razmisljao sam o tome dok se Hoseok spremao za još jedan meč.