Klavir i cigarete | min yoongi

30.

Posle svega što smo prošli, ovo je trebalo da se čini jednostavnim, međutim, samo nam je bilo teže. Od ovog nastupa nam zavisi da li ćemo pobediti ili ne, i to je ono što nas je najviše brinulo. Pobrinuli smo se takođe da Džoselin dobije ono što je zaslužila. 

Aleksis je nervozno lupkala nogom o pod dok smo čekali da najave naš nastup. Stalno mi je ponavljala da će zaboraviti tekst ili nešto drugo što će pogrešiti i time sve upropastiti, a ja sam naravno morao da je ubeđujem u suprotno iako duboko u sebi nisam bio u potpunosti siguran u svoje reči. Čvrsto je držala moju ruku u svojoj, poprilično je bila hladna i koliko-toliko sam se trudio da je ugrejem. Njeni oštri i veliki nokti su grebli moju kožu. Jedino, malo olakšanje je predstavljalo to što su Hoseok i ostali u publici, mada bilo bi mnogo lakše da su ih ipak pustili sa nama u bekstejdž. 

"Mislim da ću se onesvestiti", izgovorila je tiho Aleksis. Ovog puta ništa nisam izgovorio jer i meni prilično malo falilo. 

Čim su nas prozvali, Aleksis je u sekundi stegla moju ruku najjače što je mogla i vrlo brzo je opustila. Nesigurnim koracima krenuli smo pravcem ka bini i čim nas je zaslepelo blještavo svetlo reflektora, javio se onaj dobro poznati osećaj i jeza me je prošla kroz celo telo. Mrzeo sam to više od svega i uvek mi je bilo gore da osetim ovako nešto nego bilo koju bol pri udarcu. 

Kroz glavu su mi prošla sva loša sećanja iz Koreje. Od onda kada se moj otac mrtav pijan vraćao kasno kući ili kada je pokušao da mi razbije glavu flašom u istom takvom stanju čim me je video sa plavom kosom i cigaretom u ustima. Zastao sam na trenutak.

"Yoongi?", ruku mi je pružila Aleksis, i dalje onako hladna kao pre, povukla me je za sobom, te smo se vrlo brzo našli pred hiljadama ljudi koji su željno iščekivali naš nastup. Mehanički sam počeo da sviram iste one note, čuvši iste one reči koje je pevala Aleksis. 

I dalje su mi se vraćale sve loše uspomene i koliko god se trudio da ih jednostavno poništim, morao sam da se fokusiram na sviranje. 

Kada me je profesor hemije uhvatio kako vežbam sviranje klavira posle njegovog časa i kada me je istog trenutka poslao kod direktora koji mi je odmah pripretio izbacivanjem iz škole zato što je ovo bio ko zna koji put da izostajem sa nastave. Bio sam u svakom slučaju u prilično bednom stanju, kako fizički tako i mentalno. Za fizički izgled se pobrinuo moj nekontrolisani bes i tuča za vreme velikog odmora. Malo je reći da je direktor urlao na mene kada je saznao za oba slučaja. Nije kao da me je bilo briga. 

"Min, još jednom li se nešto ovako desi, budi siguran da ćeš biti izbačen pre mature", završio je tu poznatu rečenicu, svakog puta ju je kao pokvarena ploča ponavljao, a ja sam, slegnuvši ramenima, napustio prostoriju. 

Imao sam nešto malo para kod sebe, pa sam kupio kutiju cigareta na obližnjoj trafici. I to je jedino, pored klavira, što je vredelo u mom životu. Iste te večeri, moja želja da mi kosa konačno postane plava se ostvarila i kao takav bio sam spreman da se pokažem svojoj porodici. 

Čim otvorih vrata kuće, moja majka, izmorena i potištena od plača, gledala je u mene bez pomeranja, kao i Yoonseon.

"Yoongi, nemoj da te otac vidi takvog", ali prekasno izgovoreno, on se pojavio iz dnevne sobe, te se užasnuo mog izgleda. Goreo je od besa, zatim me je gađao staklenom flašom, ali na sreću pogodila je zid umesto mene. 

Kasnije te večeri, kada se sve koliko-toliko smirilo, Yoonseon mi je pružila belu kovertu i tada posle dužeg vremena sam se iskreno nasmejao. Čuvao sam to i čitao stalno i verovao da ipak ima nade čak i za mene. 

"Vidi mu kosu. Strašno.

"Čuo sam da ga je otac zamalo ubio."

Tračevi, pogrdna imena bili su sastavni deo moje svakodnevnice i uža specijalnost učenika moje srednje škole. Nisam mario ni za šta od toga još kada sam saznao da ću posle izlaska iz ovog pakla početi skroz novi život preko okeana i sve ovo će se činiti kao da nije postojalo.

Bilo je stvarno mučno, ali uspeo sam da završim sviranje i čim smo se poklonili, nestali smo sa bine brzinom svetlosti. Drhtao sam, ponovo je to nešto prošlo kroz mene i samo sam čvrsto zagrlio Aleksis, te pustio koju suzu da neprimetno krene.

Težina čekanja obrušila se na naša ramena. Svi učesnici su bili nervozni zato što glavne sudije ponovo gledaju sve nastupe i biva neizvesno ko će pobediti. 

Ćutao sam, bio sam potišten, iako sam kroz sve ove godine bio emotivno jako stabilan, nikada nisam bio na ivici da oduzmem sebi život zato što sam znao da će konačno zasijati Sunce u mom životu. U ovom trenutku se nije činilo tako. Ne znam da li je moj pređašnji strah, još onda kada sam se ponovo susreo sa Yoonseon bio opravdan ili ne, ali taj strah, briga i nervoza su se doslovno skupile u jedno, te polako narušavale tu stabilnost koju sam gradio vremenom. 

"Bio si odličan", odmahnuo sam glavom

"Ako i uradimo nešto ovde, to će onda biti zbog tebe", okrenula se ka meni, te me obgrlila oko struka i naslonila glavu na moje rame. 

"Plašim se da te pitam šta ti je."

"Sećanja", odgovorio sam kratko, na šta me je pogledala samo. 

"Tako jak Yoongi posustaje?"

"Da, i izgleda da mu sad nema povratka", coknula je, te me jače privukla sebi u zagrljaj. Svojim ubojitim noktima, laganim pokretima češkala je moj vrat. Zaćutala je zato što je i ona bila na ivici koliko i ja. 

Stezao sam je toliko da joj je ruka trnula. Bili smo previše blizu jedan drugom, potrebni više nego ikad. Brojao sam svoje uzdahe, izgledalo je kao da vreme presporo teče. Fokusirao sam svoj pogled sam na jednu tačku, pokušao da ne mislim ni na šta osim na Aleksis pored sebe. Emocije u meni kao da će se rasprsnuti svakog trenutka, kao da će istisnuti moje srce, koje i onako previše brzo kuca. Kapljice znoja su prelazile preko mog čela, a iritantni pramenovi kose zalepljeni za moju kožu. 

"Ovo je trenutak koji ste svi čekali...", najavio je jedan od sudija. U publici je takođe bila tišina, svi su čekali, mada znatno manje nervozni od samih takmičara. Sve se ne ide u korist nama. Sve će biti gotovo vrlo brzo.

"Pobednici su, Aleksis i Yoongi."

I, ponovo nasmejao sam se onako iskreno i pao mi je ogroman kamen sa srca. Ništa nije bilo bitno više. Niti gromoglasan aplauz publike, ništa. Grlio sam Aleksis, koja me je vrlo brzo privukla i poljubila pred svima. I ako vrlo dobro zna da sam uvek bio protiv toga. Svejedno, to je bio dug poljubac.

"Ona loša sećanja..Ništa od toga više nije stvarno!"

  ♡  

Ljubili smo poprilično dugo i prilično smo nervirali Hoseoka. 

"Kada si rekao da ne voliš da se ljubiš pred nekim...Može li to pravilo opet da važi?", bio je srećan koliko i mi što smo konačno pobedili, ali nije baš srećan zbog prizora koji vidi. 

"Voleo bih...a-ali, o-o-ona mi ne dozvoljava", nije mi ni dala šansu da završim misao, no odmah me je ponovo privukla u dug poljubac.

"I, jeste li vas dvoje odlučili kuda ćete na odmor?"

"Majami", odgovori Aleksis odlučno.

"Neću tamo", suprostavio sam se, a ona me je prostreljila pogledom

"A, zašto?"

"To je jedno teme Bermudskog trougla!"

"O, moj Bože, Yoongi!"

Moje Sunce je konačno tu i bilo je jače nego ikad. Pored sebe sam imao devojku koju sam voleo više od bilo čega na ovom svetu. Zapravo, moj dom nije ni Koreja niti Sjedinjene Države, to je ona. Mesto gde se osećaš potpunim, živim, to je mesto pored moje Aleksis. 

Sa njom, klavir ima malo lepši zvuk, dim cigareta traje malo duže i zvezde malo više sijaju.