"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
木曜日、早朝
Čim sam se probudio zatekao sam Hoseokov osmeh svetliji od Sunca nad svojom glavom. Protrljao sam oči, glavu i sve što me je u tom trenutku bolelo, osetio sam se dva puta težim no što jesam. Pred očima mi se mutilo od silnih suza koje su se nakupile. Ono malo što sam mogao da vidim bilo je to da je Hoseok na malom stočiću pored mog kreveta spustio šolju, pikslu i kutiju sa cigaretama.
"Dobro jutro" izgovorio je moj najbolji prijatelj i dalje ozarenog osmeha.
"Hvala ti što misliš na mene" pokušao sam da priđem rukom kutiji međutim Hoseok me je preduhitrio, te mi on prineo usnama pa zapalio.
"Koji je danas dan?" hrapavo, bolno, sa mukom glas mi se naprezao, pitam se da li sam uopšte izgovorio kako treba
"Četvrtak. I kada si zaspao sinoć? Video sam punu pikslu i jednu cigaretu u kutiji!" prekoravao me je, držao lekcije i predavanja od kojih me još više boli glava, mada znam da su dobronamerne, slušam ih već šest godina kada god uradim nešto glupo, a tako Hoseok samo brine za mene. Priznao sam da sam sinoć zaspao poprilično kasno i po svemu sudeći, spavao sam samo jedan sat, a sada već obojica moramo na posao. Retko kada mi se ovo dešava, samo kada ozbiljno razmišljam, što je bio slučaj sinoć, pa ne mogu da spavam i samo mislim o tome, a nakon tog razmišljana suplete me ogormna potištenost, te ne znam gde ću sa sobom i setim se skoro svega što mi se ružno desilo ili šta sam glupo rekao. A glavni akter u svemu tome bila je Aleksis. Previše toga mi je na pameti, a ništa od toga ne mogu na glas da kažem pa jednostavno ćutim. Uzdahnuo sam, a Hoseok me pročitao kao knjigu.
"Uzdišeš, pušiš bez prestanka, ležeš kasno. To je loš znak, prijatelju moj" seo je pored mene na krevet, uzeo jos jedan gutljaj kafe iz njegove omiljene šolje koja mu je bila u ruci. Miris kafe proširio se celom prostorijom mešajući se sa mirisom dima. Nikada nisam pušio u sobi, mada Hoseok mi je doneo sve u istu, te sam razumeo da je i on sve shvatio ozbiljno.
"Još s početka, kada sam upoznao Aleksis, to je bio loš znak. Ceo film mi je prošao kroz glavu, šta sam sve proživeo sa njom" priznao sam mu, na šta je on samo naslonio glavu na slobodnu ruku. Bili smo u istim položajima. Gledali u prazno.
"Vidiš, ja kada sam upoznao Dženet mislio sam da je najbolji znak koji mi se desio u skorije vreme" fasciniran sam kako smo Hoseok i ja najbolji prijatelji, a razmišljanja nam ponekad idu u skroz suprotnim pravcima. Voleo sam ga što je stvarno brinuo o meni, pazio i na najmanju sitnicu, znao kada treba da mi se sklanja sa puta i kada mi je najviše potreban, a znao sam i ja za njega. Prihvatio je moju priču, izvukao iz beskrajnog kruga svađi u mojoj prodici zbog čega ću mu do kraja života biti zahvalan.
"Biću ponovo direktan sa tobom. Je l' si se ti zaljubio u Aleksis?"
"Kada bih mogao..." priznao sam mu prolazeći rukama kroz kosu od čega je postala još više umršena
"Od čega ne možeš?"
"Ona ima dečka."
"Je l' to jedina stvar koja te muči?" nisam mu odgovorio, ćutao sam kao zaliven. Nisam mu čak ni dao konkretan odgovor na prvo postavljeno pitanje, a nisam ni znao koji je pravi. Između dve vatre sam. Osećanja mi kažu jedno, stvarnost drugo i ne znam kome ću se predati. Misli će me savladati. Ponovo sam uzdahnuo, te ustao sa kreveta i izabrao odeću za danas.
"Čitam te kao te kao strip" što je bila njegova omiljena aktivnost kada ima slobodnog vremena. Nasmešio sam se na ovaj komentar stoga otišao da se spremim za još jedno dugo jutro.
もっと
"Svakog dana čitam pesmu i što je više čitam više mi se sviđa" Aleksis me je ponovo pozvala da još jedno veče provedemo na krovu zgrade. Ni jedno od nas nije spomenulo sinoćni događaj, ja znam da se nisam usuđivao. Donela je isto ono staro ćebe kako bi se njime ogrnuli, seli uz samu ivicu i jeli čips. Okrenula je glavu k meni, gledala čudnim pogledom. Prošla je prstom preko mojih očiju i oko njih.
"A zašto su tebi kapci na pola koplja?"
"Vrlo malo sam spavao sinoć."
"Ne treba to da radiš sebi s obzirom da ustaješ rano. Vesli mi je rekao da si bio baš umoran danas na predavanju" klimnuo sam glavom, te se složio sa njom jer je to stvarno bila istina. Jedva sam čekao da se predavanje završi jer sam jedva stojao na nogama. A evo me sad sa Aleksis na krovu zgrade, jedemo čips i gledamo u zvezde.
"Kada je Vesli bio mali, oduvek sam mu pričala kako svaka zvezda ima neku svoju priču i onda izmislila svako veče jednu novu" nebo je stvarno ove večeri imalo na milijardu zvezda i imalo poseban sjaj zbog njih. Bilo je dovoljno svetlo da mogu da zamene svetiljke na ulicama.
"Mogli bi ti i ja da stvorimo jednu priču za jednu zvezdu" dodao sam na šta se ona složila uz reči da smo već počeli još kad smo se upoznali i počeli sa pisanjem pesme.
Čulo se vibriranje njenog telefona, na šta se ona brzinski javila i iz tog razgovora mogao sam da zaključim da je Metju u pitanju. Prekinula je razgovor uz težak uzdisaj.
"Ne mogu da verujem da me sada zove" bila je iznervirana, namrštena u sekundi, te se naslonila na ruke "izvini"
"Nema potrebe da se izvinjavaš" bio sam spreman da se pokupim, mada ona je i dalje ostala u istom položaju, te sam odustao od svoje namere.
"Znaš ponekad se toliko uživim u druženju sa tobom da vrlo često pomislim da je to preljuba" srce mi je dva puta brže zakucalo na njene reči. Gledam je direktno u oči i ona mene, onesposobljeni da kažemo bilo šta. Tačno je rekla ono što sam ja mislio, a nisam izgovorio. Sve se više činilo kao da ga vara sa mnom.
"On sada mene čeka dok ja sedim ovde sa tobom" zastala je, ne dišem "a najradije bih ostala"
Misli mi lutaju, sve reči su mi isparile iz glave, sve se čini nestvarno. Odlazi, ustajem za njom, gleda me na određenoj maloj distanci.
"Molim te, izvini. Tvoje društvo mi je previše prija da te tek tako napustim. Molim te mi oprosti, Yoongi." samo klimam glavom i kažem da ipak treba da mu ode kao da mu je predajem. Ovo će vrlo uskoro biti zauvek. Takmičenje će proći i rastaćemo se.
Trči mi u zagrljaj, znam da oseća moje jake otkucaje srca od čega me obuze u stid. Obavije čvrsto ruke oko mene, uzvraćam istom jačinom. Ponovo joj zvoni telefon, ali ne obraća pažnju.
"Idi, čeka te" uproks mojoj netrpeljivosti prema Metjuu izgovaram ovo, ali ona samo odvaja glavu od mojih grudi i sklanja mi kosu sa čela.
"Mali plavi dečaku" uprkos svemu dajem da me osećanja savladaju u sukobu sa stvarnošću.
Ostavljam trag usnama na njenom čelu dok joj pridržavam obraze. I odlazi. Pustio sam da osećaji pričaju za mene kao i za nju. Gledam dok nestane iz mog vidokruga.
