"Metallica, AC/DC, Iron Maiden, Rammstein? " Aleksis mi je sa zadovoljstvom pokazivala svoju plejlistu i moram priznati da sam bio i više nego iznenađen njenim izborom pesama. Sa glasom kakvim ona ima očekivao sam u najmanju ruku pesme koje te čine još više tužnim i depresivnim no ona je bila previše ponosna na plejlistu.
"Nikad ne bih rekao." priznao sam,te vrativši joj telefon dok se ona široko osmehnula
"Ko zna šta si ti očekivao. Ali nisi jedini koji se šokirao. A sada molim te fokusiraj se na papir."
Aleksis i ja radimo na pisanju pesme još od kad sam završio posao,a papir je i dalje prazan. Mislim da smo radili sve drugo samo ne pisali pesmu. Iako smo u početku rekli da ćemo se baviti samo time opet sve drugo je bilo zaninljivo,a takođe me je dovukla ovde samo da ne bi učila. Po svemu sudeći, kako mi je pričala, polako će odustati od fakulteta.
Negde u trećoj godini srednje škole, dok sam još bio u Koreji, moji roditelji su planirali na koji bi fakultet mogli da me upišu, a ni da pomisle da pitaju šta ja želim,te se to pretvorilo u još jednu veliku svađu koja je umela da traje danima. Na kraju se ispostavilo da otac ipak želi da studiram medicinu uprkos tome što je poprilično finansijski zahtevan fakultet, po negovim rečima "to bi od mene napravilo čoveka"
Ta odluka se održala dok me Hoseok nije pozvao i svi planovi su srušeni mojim dolaskom u Sjedinjene Države.
Kako vreme prolazi, sve mi je više drago što ću se do kraja života baviti muzikom jer je to nešto što istinski volim.
"Ovde se reči neće stvoriti baš brzo." glavu sam pridržavao rukama isto kao i Aleksis. Nemam inspiraciju za pesmu, kao ni za život. Bolno sam izdahnuo,a isto za mnom i Aleksis. Zabacila je kosu iza uva i opet sam mogao da vidim još dve modrice koje su prilično velike.
"Odakle su se stvorile?" pokazao sam na dve određene tačke.
"Rekla sam ti da sam pala niz stepenice. To nije bitno sad!"
"Da, bitno je jer si smotana." nasmejao sam se,ali vidim da njoj nije ni malo smešno,te sam istog trenutka prestao.
"Sad ozbiljno. Lečiš li ti to na bilo koji način?"
"Da. Previše su velike da bi brzo zarasle. Metju mi stalno donosi nešto za ispiranje rana."
"Gde je on bio u trenutku tvog nesrećnog slučaja?"
"Zašto pridaješ tome toliki značaj,Yoongi?"
"Zato što ne izgleda normalno!" ni sam ne znam zašto me ovo ovoliko brinulo i previše sam ozbiljno shvatio i slika njene krvave rane vraćala mi se u glavi
"Svakom može da se desi." ovim je završila razgovor vidno iznervirana,te sam ućutao i pokušao sam da se fokusiram na pisanje pesme.
Sati su prolazili kao dani,a nas dvoje i dalje ništa nismo napisali. Sve ovo se činilo kao jedan težak zadatak iz matematike gde je teško doći do rešenja. Tenzija je rasla i osetila se u vazduhu,a na mene se skroz spustila. Iz džepa jakne sam izvadio kutiju cigareta i zapalio jednu i koliko toliko povratio sam snagu koju sam odavno izgubio.
"Davidoff? Pa, fino." gledala je kutiju u kojoj je ostala još par cigareta i divio sam se sam sebi što nisam ispušio sve do sad.
"Hoćeš jednu?" odlučno je odmahnula glavom
"Mislim da je ipak najbolje da završimo za danas." rekla je krenuvši do kuhinje
"Ali nismo ni počeli."
"Napisaćemo kad imamo inspiracije. Hoćeš ti još jednu toplu čokoladu?" potvrdno sam odgovorio,a ona je već počela da sprema
Neka znatiželja me je ubila,te sam morao da je pitam za njenu vezu sa Metjuom. Za ovo vreme što je poznajem njih dvoje mi se čine kao dve sušte suprotnosti. Ona je stvarno pametna devojka iako ume da me iznervira do krajnih granica, to je bila neosporiva činjenica. Sa druge strane Metju nije baš odisao inteligencijom i sva masa otišla je u mišiće, ne u mozak.
"Upoznali smo se na nekoj žurci, pričali, razmenili brojeve telefona i već godinu dana smo u vezi." polako je mešala kašičicom gustu tečnost.
"Kako se slaže sa Veslijem?"
"Poprilično dobro. On je stvarno super momak."
"Voliš li ga?" jezik mi je bio brži od pameti,te nisam se iskontrolisao kada sam joj postavio ovo pitanje
"Bože,Yoongi! Naravno da ga volim, kakva su to pitanja." uputila mi je ubilački pogled "nego, imaš li ti devojku?"
Odmahnuo sam glavom na svako pitanje koje mi je postavila.
"Bila sam u pravu. Sa takvom naravi, nikada nećeš naći devojku." coknuo sam na njen komentar
Sat je otkucao 17:30, što je značilo da je Hoseok završio sam poslom, te sam morao da krenem sa praznim papirom kući.
"Yoongi?"
"Molim?"
"Naredne dve nedelje, svakog dana u isto vreme." u to izašao sam iz stana.
YOU ARE READING
Klavir i cigarete | min yoongi
Fanfiction"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?" Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete. start : 18. novembar 2017. end : 29. jun 20...
