"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
月曜日
To jutro zapamtiću kao najduže u svom životu. Povrh toga što sam se prvi probudio i što sam morao da probudim i Hoseoka,Aleksis i Veslija, morao sam da se suočim sa bolnom realnošću da je pobedeljak i da mi se nova radna nedelja podrugljivo smeši. Kafa mi se činila toliko gorka kao nikada do sad, Aleksis je uspela da potorši svu toplu vodu u kupatilu,a usput Hoseok i ja smo zakasnili na posao. Bio sam mrzovoljan,nervozan i to se odrazilo na moje predavanje što su deca i primetila.
"Učitelju?" devojčica sa loknicama u kosi prva mi se obratila i približila nakon duže "pauze" u predavanju. Osećao sam se kao da sam isprebijan ili kao sam popio litre alkohola prošle noći.
"Je l' možemo mi da pomognemo nekako?" umilnim glasom pitala me je dok su joj oči caklile na dnevnoj svetlosti.Nasmešio sam se,te odmahnuo glavom.
"Sve je u redu,nema potrebe da brinete." uzvratila mi je osmehom stoga kako bi ponovo povratila dobru atmosferu u učionici,sela je za klavir i odsvirala novu kompoziciju.
Osećao sam se čudno. Sinoć sam jako kasno legao,a previše rano ustao i pretpostavljam da mi se zbog toga javila ogromna migrena. A sve to je potpomogao nezgodan položaj u kom sam spavao na kauču u dnevnoj sobi. Hoseok je bio srećan, kao i uvek, uprkos tome što je kasnio,a isto mogu da kažem i za Aleksis. Je l' se samo meni dešavaju loše stvari? Bol sam nekako i zaboravio,ali dalje je "čudan osećaj" bio prisutan. Tačno sam mogao da razlikujem"divan osećaja" prošle noći i sadašnji "čudni". Izdržao sam predavanje sa mlađom grupom, sa starijom sam morao da odložim predavanje uz obrazloženje da se ne osećam najbolje,te sam se sa Veslijem uputio ka Aleksis.
Razmišljao sam da preskočimo danas pisanje pesme jer sam se stavrno osećao, da rečima ne mogu opisati kako. Ali ako se ne potrudimo, nećemo pred sudije izaći sa dobrom pesmom. Aleksis je primetila da sam izgledao kao pokisao stoga se ona više pozabavila pisanjem,a ja sam više pažnje posvetio klaviru za koji opet mogu da kažem da nisam dobro odradio.
"Nisam najbolja oko refrena. Je l' bi mogao možda opet?" klimnuo sam glavom,te mehanički svirao. Mada, ovog puta sam više blenuo u nju nego što sam gledao u dirke na klaviru. Prelepa harmonija, njeno delo. Osetio sam brze otkucaje srca i bukvalno kako mi krv struji kroz svaku venu. Nisam ni disao. Nisam se više pomerao. Nisam funkcionisao. Zamrznut sam u prostoru. I kao da sam u zarobljeništvu te harmonije. Kao okovan, ali ti okovi me nisu stezali, držali jesu, ali sada bol nisam osetio.
"Yoongi? Odazovi se, plašiš me!" prodrmala mi je rame, na šta sam mahinalno protresao glavu i vratio se u stvarnost.
"Mislim da mi se vratila migrena."
"Je l'? Gde te boli?" pokazao sam rukom na zadnji deo lobanje. Stavila je jednu ruku i lagano stegnula na šta sam ispustio tihi jauk.
"To je hipertenzija."
"Šta god da je to."
"Povišeni krvni pritisak. Izmasiraću ti glavu. Opusti se." uradio sam šta mi je rekla. Jednom rukom pridžavala mi je glavu, drugom slobodnom stiskala i opuštala deo glave koji me je boleo. Priznajem, pomoglo mi je donekle.
"Boli li i dalje?" odmahnuo sam glavom. Prijao mi je njen dodir. Ruke su joj bile iznenađujuće tople na mojoj ledeno hladnoj koži,te sam se ježio od svakog pokreta.
"Hvala ti. I za masiranje i zato 'što sam dobar'."
"Ne znam stvarno šta mi je bilo da to kažem." rekla je ironično. I dalje sam se preispitivao šta joj je stvarno bilo da mi tek tako kaže,a to veče smo oborili rekord u svađanju.
"E onda, ja tek ne znam." odgovorio sam. joj. Usledila je tišina između nas koja se činila da je trajala večnost,a zapravo trajala je samo nekoliko sekundi. A za tih nekoliko sekundi prošao sam pogledom na celo njeno telo,kao i ona na moje. Sedeli smo blizu jedan drugom, isuviše blizu,ali niko od nas nije se pomerio ni milimetar, napred ili nazad.
"Deprimirajuće. Kada me samo gledaš."
"A šta bi trebalo da radim?"
"Da me..."
Piskavi zvuk na mom telefonu oglasio se obaveštavajući me da sam primio poruku. Prekinuo je i Aleksis u svojoj nameri da kaže nešto.
hobi: neću biti kući neko vreme imam neke obaveze
yoongi: ti stalno imaš neke obaveze
Aleksis je udahnula,te je uzela papir sa pesmom i ponovo pogledala reči. Osetila se neka ozbiljnost u njenom glasu stoga bez dodatnih pitanja pratio sam sve što je rekla.
Ponovo me je ostavila zbunjenog. Naterao sam sebe da ne mislim o tome,ali kao da se samo od sebe vraćalo. Prvo njen glas, pa tišina, pa opet nejasne reči. Sve se meša u meni. Mešaju se i "čudna" osećanja da više ne umem da ih razlikujem,a ne znam ni koje će preovladavati.
Šta ako preovladava ono osećanje koje ne bi smelo?
