"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
金曜日、仕事の後
Od juče nisam se ni čuo niti video sa Aleksis što me je u neku ruku zabrinulo. Kada se ne vidimo naše dopisivanja na telefonu mogu trajati poprilično dugo, ali iz nekog razloga danas nije mi poslala poruku niti sam se ja usuđivao da pošaljem njoj. Stalno sam proveravao telefon, svake sekunde, čak i kad je bio na punjaču ili kad nije bio u mojoj blizini naterao bih Hoseoka da pogleda za mene. Grickao sam nokte čekajući poruku.
"I dalje ništa?" odmahnuo sam glavom na pitanje mog prijatelja. Držao sam telefon u rukama listajući naše prethodne poruke. Stvarno sam bio zabrinut. Zašto nema poruke i zašto mi toliko znači. Uzdahnuo sam, ostavio telefon u stranu, te prošao rukom kroz kosu. Očajno sam pogledao ka Hoseoku.
"Rasplakaćeš me tim pogledom" dobro je znao taj 'pomozi mi' pogled i uvek bio slab na njega.
"Šta da radim?"
"Mislim da je najbolje da odeš kod nje pošto očigledno nemaš hrabrosti da joj ti prvi pošalješ poruku, a toliko je očekuješ" klimnuo sam glavom, te se uputio ka njoj usput se zahvalivši Hoseoku kao savetniku i motivacionom govorniku.
Imao sam jako čudan predosećaj u vezi svega. Ni poruke ni poziva jako dugo i možda je moja briga i paranoja opravdana. Nesigurno sam išao ka njenoj kući plašeći se odgovora. U glavi sam zamišljao sve moguće scenarije, te sebi samo pogoršao osećaj paranoje. Duboko sam uzdahnuo, izbrojao do tri i pozvonio na vrata.
Čekao sam dugo s obzirom da njoj ne treba puno da dotrči do ulaznih vraza. Ponovio sam pređapnju radnju, no nje i dalje nije bilo. Spustio sam kvaku lagano i na moje iznenađenje bilo je otključano. Čim sam kročio u stan zatekao sam zastrašujuću tišinu od koje me istog trenutka obli hladan znoj,te čineći da se moje ruke pomalo tresu i jezu kako je prostrujila kroz moje telo. Pogled mi je lutao po apartmanu. Pažljivo sam pogledao svaki ugao da bih na kraju ugledao Aleksis uplakanu na kauču u dnevnoj sobi.
Obgrlila je kolena, kosa joj je bila raščupana i glasno je plakala uz jecaje koje su lomile njen glas. Sad ima sve smisla, srce mi nije bilo na mestu, zaustavilo se kada sam je ugledao takvu. Seo sam pored nje, te prebacio jednu ruku preko njenih ramena. Trgla se pogledavši me natečenim, setnim očima. Lice joj je izgubilo životnu boju i istog trenutka kada se susrela sa mojim pogledom nije oklevala nego me je zagrlila toliko čvrsto da nisam želeo nikada da je pustim, te joj pružim najbolju moguću utehu.
"Opet smo se svađali...Metju i ja..." gorke suze onesposobljavale su joj moć govora, mučno je sastavila i ovu rečenicu, utišavao sam je privijajući je još sebi i usput brišiću joj suze koje su nekontrolisano same padale niz njene obraze.
"Yoongi?Molim te nemoj da ideš."
"Neću. Nikada neću otići."
Nije se pomerila iz istog položaja dobrih deset minuta, samo je tako ležala naslonjena na moje rame u mom zagrljaju, pokušavajući da dođe sebi. Ono što mi je odvuklo pažnju na kratko bile su male crvene linije na podlaktici njene leve ruke koju je vremenom opustila. Bile su baš primetne i mogao sam itekako da zaključim kako su nastale.
"On ti je ovo napravio" ne oklevajući pitao sam je i pokazao na njenu ruku. Spustila je pogled ne usuđujući da se sretne sa mojim i to sam shvatio kao potvrdan odgovor. Sada sva ona paranoja i briga munjevitom brzinom pretvorili su se u bes koji ću kad tad morati da iskalim na njega.
"On ti je sve napravio! Sve modrice koje imaš na telu, sve je od njega!" u ovom trenutku izvio sam se iz njenog zagrljaja, povišenog tona. Osećao sam kako mi telesna temperatura raste, bes nadjačava kog ni na koji način nisam mogao da kontrolišem. Disao sam teško, razbio bih prvu stvar koja mi padne pod ruku.
"Yoongi, molim te se smiri"
"Aleksis, napravio ti je preko dvadeset modrica na različitim delovima tela! I sada te je tukao, raspadaš se od plača i bola, kako da se smirim?" bukvalno sam vikao, nisam znao šta ću sa sobom, najradije bih počupao sebi kosu sa glave.
"Zašto si dozvolila sebi da budeš sa takvim kretenom?" ustala je sa kreveta, te me obgrlila oko vrata, a ja nju oko struka.
"I ja ću sad plakati" nasmešila se koliko god je to bilo moguće ne ispuštajući me iz zagrljaja.
Ostatak dana zaista nisam otišao već sam sve vreme proveo pored nje. Sada kada sam konačno sve shvatio jedino što hoću da uradim je da naučim tog gada pameti i održim mu dobru lekciju. Ne mogu da je gledam takvu zato što mi previše znači. Stvarno mi znači. Svaka mala stvar koju smo uradili, svaki put kad smo bili prisni, preblizu jedan drugog mi prokleto znači! Držanje tih osećanja u sebi više me izluđuje. Zaljubljen sam u Aleksis. Koliko sam se smejao kada se ona smejala i koliko me je bolelo kad i nju. Svaka reč, svaki pogled, dodir sve me je usrećivalo i samo sam sebi otežavao.
"Hvala ti što si došao i ostao. Znao si kada da naletiš u pravom trenutku" kaže Aleksis razbijajući dužu tešinu među nama
"Nisi mi poslala poruku, pretpostavljao sam da nešto nije u redu" priznam joj, te se na njenom licu razvi mali osmeh
"Znala sam da mogu da računam na tebe" pogledam je, te lagano spustim usne na njeno užareno čelo što ona zadovoljno prihvati. Uistinu, posle ćutali smo sve vreme i to je bila jedna od onih prijatnih tišina zato što smo bili privijeni jedan uz drugog. Reči su bile suvišne u ovom trenutku. A baš ovakav trenutak voleo sam više od svega na svetu.
