"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Aleksis, molim te me podseti da nikad u životu ne idem sa tobom u kupovinu", moja devojka se zaista trudila da me oraspoloži i iščupa iz moje kamene ljušture, pa je to shvatila mnogo ozbiljno, te me bukvalno izvukla iz stana da krenem sa njom da kupimo nešto lepo.
"Mislim da mi jako dobro ide", uzdahnuo sam i potvrdio njene reči. Bilo mi je muka od svih onih cena i što smo ceo supermarket prešli najmanje pet puta. Kako ništa nisam razumeo spisak koji sam držao u rukama, tako je moja nepažnja dovela do toga da se sudarim sa nekim ispred sebe i krenuo je ceo krug mehaničkog izvinjavanja.
"Izvi...Yoongi?", ispred sebe sam ugledao nižu žensku figuru, duge plave kose, puno šminke i veštačke nokte. Nije kao da sam se zažalio previše, međutim nije mi ni bilo pravo što je vidim. Formirao sam mučno osmeh na licu.
"Drago mi je što te vidim, Džoselin", ni Aleksis nije bila baš presrećna što je vidi, mada njoj nije baš polazilo za rukom da to sakrije. Razmenili smo par reči, odgovarali smo na njena pitanja što smo kraće mogli kako bi se što pre otarasili nje. Džoselin se približavala meni, svakim korakom sve mi je bila prisnija, dok je iz Aleksis izbijala vatra, bila je skroz namrštena i samo je sekunda falila da potpuno izgubi kontrolu.
"Stvarno je bilo lepo videti te, Džoselin, ali moj dečko i ja treba da krenemo", nisam mogao,a da se ne nasmešim na ono što je Aleksis rekla.
"Šteta, ali pre nego što odete, Yoongi, da li bi mogao da mi dohvatiš onu kutiju skroz gore?", pokazala je prstom šta traži i ja sam to učinio, te joj pružio i polako odlazila od nas. Nisam morao ni da pogledam Aleksis, već sam znao da je bila besnija od bika pred toreadorom. Slegnuo sam ramenima.
"Zašto si to uradio?", osmehnuo sam se i ako njoj nije bilo ni malo smešno, te sam je privio sebi u zagrljaj, "ozbiljna sam, Yoongi, zašto si to uradio?"
"Zato što je visoka oko 150 centimetara", nije joj bilo pravo, gorela je od ljubomore. Pravila je, meni slatke grimase, i nisam mogao, a da je grlim još više iako se ona odgovorno bunila. Povremeno sam je poljubio, te je tim s vremena na vreme ućutkao, a kada sam je ljubio duže vreme skroz je prestala da priča.
"A sada te molim da nastavimo sa ovim paklom, ili bolje reći, kupovina."
♡
"Ovde imaš jednu grešku", i ako nije za pohvalu, nisam bio raspoložen da predajem danas bilo šta stoga sam deci dao obiman zadatak koji u celosti moraju završiti do kraja časa. Dosta su napredovali što me je iskreno obradovalo, ali niko nije prošao bez jedne male greške.
"Odlično, Entoni", rekoh malom dečaku ispred sebe koji je zadovoljno uzeo svoj rad, te se brzo vratio na svoje mesto.
Vreme je sporo prolazilo, teško se spustilo na moja ramena, i sustigle su me misli, trenutno moj najgori neprijatelj. Trudio sam se da barem pred njima izgledam srećno jer znam da većina u meni vidi uzora što su bezbroj puta do i dokazali i kada sam ja neraspoložen, automatski i njihovo raspoloženje pada, a ja to ne želim. Jedan po jedan napuštali su salu za predavanje dok ne ostaviše potpuno samog.
Uradio sam sve što treba, međutim primetio sam da nešto nedostaje. Izgubio sam najvažniji tekst.
Trčao sam kao pomahnitao ka njenom stanu. Uleteo sam kao da me jure furije, te ja zatekao uspavanu na kauču u dnevnoj sobi.
"Aleksis!", prodrmao sam je, te privukao sebi kako bi je što pre probudio
"Ne viči, Yoongi...", mučno se pridigla i nekako uspela da otvori oči.
