Klavir i cigarete | min yoongi

21.

火曜日

Konačno smo počeli sa pripremanjem još jedne sale gde bi Aleksis držala časove pevanja deci. Zainteresovanost je velika, te mislim da bi ovo dobro došlo Hoseokovoj i mojoj školi. Kada takmičenje prođe i sve se okonča, Aleksis će zvanično početi sa časovima. Odao ju je entuzijazam sa kojim je neprestano pričala o tome.

"Mogao bi da predaješ na nekom Univerzitetu. Volela bih da te vidim kao profesora doktora" rekavši privila se uz mene, te sam joj uzvartio zagrljaj i poljubio čelo. Opisala mi je detaljno svoje maštanje o meni kao o profesoru doktoru i da bi bio jedan od najboljih u Sjedinjenim Državama. 

"Ne preteruj. Nisam čak ni fakultet završio, a kamoli doktorat. A inače uživam u radu sa decom."

"Ne preterujem! Talentovan si, voliš muziku, mislim da bi bio itekako dobar" nastavila je sa svojim fantazijama na šta sam morao široko da se osmehnem i jednostavno je približim što više sebi, te spustim svoje usne na njene. Uzvratila mi je par puta.

"To su velike ambicije za koje je potrebno mnogo vremena i strpljenja" nastavljam na šta je ona coknula, ali ipak privremeno odustala od maštanja. Nikada nisam sebe zamišljao na tako visokom nivou, prosto da sam hteo tako nešto odvano bih to uradio, bio bih na fakultetu, možda i na tim doktorskim studijama, ali ipak ovde sam gde jesam, volim to što radim i smatram da imam najbolje moguće učenike koji su voljni da iznova i iznova saznaju nešto novo i tako upoznaju svet oko sebe, kroz muziku ili na bilo koji drugi način.

Prekinulo nas je iznenadno, teško otvaranje vrata na kojim se istog trenutka stvorio Hoseok, te bio praćen još jednom vitkom figurom iza sebe.

"O moj Bože..."

"Ne mogu da verujem. Aleksis!"

Dve devojke trčale su jedna drugoj u zagrljaj dok smo ih Hoseok i ja nemo posmatrali. Grlile su se dobrih dva minuta, i dalje nas dvojicu držeći izbezumljene, onemogućene da bilo šta kažemo. 

"Tako mi je drago što te vidim!" kaže Dženet, skoro pri suzama od naleta uzbuđenja što nakon dužeg vremena vidi svoju prijateljicu. Ne rekavši ništa, Aleksis je ponovo privuče sebi, znatno kraće, ali dovoljno jako da joj dokaže da je i Dženet njoj nedostajala. 

"Kako?" 

"Išle smo u istu srednju školu" Hoseok i ja upitvši kratak pogled jedan drugom i shvativši da se moja devojka i njegova devojka već poznaju dugo, te smo se nekako i oporavili od tog prvog šoka.

"Mislim da vam nije bilo ni potrebno predstavljanje" kaže Hoseok na šta su se devojke zakikotale

"Ali zašto mi nisi rekao da Hoseok ima devojku?" pita me Aleksis smestivši ruke na kukove i uputivši mi prekorni pogled.

"Hteo sam da bude neko iznenađenje" odgovara umesto mene

"Nije ni meni rekao" ubacujem se, te smo se svi nasmejali

Teška srca, morali smo da se oprostimo sa devojkama na nekoliko sati zato što su se obe sale vrlo brzo napunile, a Aleksis i Dženet su otišle na jedan dug razgovor u obližnjem kafiću. Na predavanju sam bio previše dobro raspoložen što se odrazilo i na decu. 

Nakon jako dužeg vremena, konačno i sa sigurnošću mogu reći da sam srećan. Nakon loših sećanja koja sam ostavio za sobom u Koreji ovo mi dođe kao nagrada za sve što sam pretrpeo, puno neprospavanih noći i sve suze koje sam morao da potisnem. Srednja škola stvarno je predstavljao za mene poslednji krug pakla, kako u njoj tako i van nje, ali nisam nikada došao do tog stadijuma gde bih sebi oduzeo život ili gde bih se samopovređivao. Ćutao sam, trpeo, te sam negde duboko u sebi znao da će sve jednog dana proći, nakon kiše sazijaće Sunce i mislim da se to polako ostvaruje. Još kada sam priznao samom sebi osećanja koje sam pokušao da zakopam, a nisam trebao, tada su se pojavili prvi topli zraci iza nakaznih sivih oblaka, te su se sada konačno razišli.

Uprkos tome što sam držao čas, stizale su mi njene poruke kako joj nedostajem, na koje sam samo kratko odgovorio da dolazim vrlo brzo, ali ona nije popuštala i rekla da ne može toliko da čeka.I naravno odmah nakon posla morao sam da dođem do njenog stana i čim što sam ušao skočila je na mene munjevitom brzinom.

"Duguješ mi nešto, Azijacu" lepo se smestila preko mojih leđa na kauču

"Šta to, Amerikanko?"

"Sastanak" odgovara kratko, te izvijam obrvu

"Romantična večera u restoranu..." prekida me coktanjem i negodovanjem, složim se sa tim jer nikada nisam bio za nešto tako skupo i smatram da postoje mnogo bolje opcije od toga

"U redu, Amerikanko, odvešću te na sastanak" smeje se zatim me poljubi u obraz

Onda samo smo ćutali i to je bila jedna od onih tišina koja sa pravom osobom imaju zvuk i itekako zvuče lepo. Sad shvatam, sve što mi je potrebno je klavir, cigarete i ona. Stvaramo priču u zvezdama koje će se uplesti u njihovu večnost sa milijardu drugih priča, prestaće kada zvezde prestanu da sijaju i kada klavir prestane da svira. Koreju nikada ne bih mogao da nazovem domom zato što je moj dom pored Aleksis.