Klavir i cigarete | min yoongi

07.

Fizički sam bio prisutan na predavanju,ali mentalno ne. Iz nekog, meni nepoznatog, razloga modrice i ožiljci koje Aleksis ima stalno su mi se stvarale u glavi i da sam hteo, nisam mogao da ih izbacim. Razmišljao sam o mogućim verzijama kako bi njen nazovi "pad sa stepenica" mogao da izgleda. A povrh svega ona mi se ne čini kao toliko nesposobna i smotana,a iako je pala sa velike visine slomila bi neku kost zasigurno. Opcija o kojoj sam iskreno najmanje razmišljao,a činila se i više no ispravna, jedina je ostala.
Ne znam zašto,ali to me je brinulo, pre svega jer je žensko i na njenom telu izgleda grozno,a i previše, kako sam stekao utisak, je krhka.

"...učitelju?" trgao sam se na nežan glas plavokose devojčice koja je očigledno tu stajala dugo dok sam ja lutao u mislima "uspela sam da rešim."

Pružila mi je svesku sa notama,te sam zadovoljno klimnuo glavom na tačno rešenje.

"Pokušaj da odsviraš na klaviru." sela je za klavir sa sveskom ispred sebe,te krenula da stiska dirke stvarajući lepu melodiju. To je bila ona ista uz koju sam pratio Aleksis kada me je pobednički ubedila u njeno pevanje i bila je teška za sviranje.

Devojčica je završila uz aplauz drugih učenika.

"Odlično. Ovaj...slobodna si do kraja predavanja." široko se osmehnula

Ostatak časa trebao je proteći uz zapisivanje važnih definicija,ali ja sak previše bio zaokupiran mislila stoga sam zadao još par primera koje bi trebalo da reše i oni su jedan za drugim svirali dok sam ja mehanički pričao da je dobro.

Po završetku časa zapalio sam poslednju cigaretu iz kutije mada ovaj put nisam uživao kao obično. Ponovo mehanički sam povlačio dimove. Znatiželja me je grizla i moraću da saznam kako ih je zadobila na bilo koji način. Samo nisam ni sebi hteo da priznam da pored znatiželje zabrinutost me je takođe ubijala ni sam ne znam zašto. Valjda zato što je devojka i slabija je iako mi je bolno da priznam,lepa je i poprilično ružno izgledaju na njoj.

Zadnji dim koji sam povukao zastao mi je u grlu,te sam počeo kašljem i u jednom trenutku izgubio dah i ispustio poslednju cigaretu koju sam imao kroz prozor.

Prevrnuo sam očima i udahnuo uputivši se kod Aleksis.

♡

Nije joj bilo potrebno ni 2 sekunde da otvori vrata i već je bila ushićena i srećna.

"Oko čega si tako uzbuđena?" upitao sam je zbunjeno. Uzela je nešto sa stola i dobacila mi. Kutija Davidoffa i još plavi upaljač.

"Plavi je jer je tvoja kosa plava. To je poklon od mene." nisam mogao da sakrijem osmeh jer do malo pre sam mrzeo sebe što mi je propala neispušena poslednja cigareta. Prijatno me je iznenadila. 

Pokazala mi je papir koji je do juče bio potpuno prazan. 

"Napisala si prvu strofu sama. Zadivljen sam." ponosno je držala mali tekst u ruci i to je bilo i više nego dovoljno za sad s obzirom da nismo imali apsolutno ništa.

Seli smo oboje za klavir, jedan pored drugog u nadi da ćemo uspeti da iskomponujemo i neku melodiju. Počeo sam nasumično da stiskam dirke gde me Aleksis na čas prekide.

"Ponovi to." poslušao sam je i tako stalno dok nije uhvatila ritam i zajedno izgovarala reči dok sam je pratio na klaviru.

"Zapiši note pre nego sto ih zaboravis." to sam i uradio. Iskreno bilo mi je drago što višr nismo na nuli i koliko-toliko napredujemo.

Uživali smo u magiji trenutka koju smo zajedno stvorili ponavljajući stihove i melodiju. Uz to, Aleksis se izmotavala sa svojim glasom čineći situaciju smešnijom i nisam mogao,a da se ne nasmejem zajedno sa njom. Božanstvena harmonija stvorila se od klavira i stihova predstavljajući apsolutno savršenstvo za mene kao živo biće i jedino čime se klanjam i divim. Klavir kao opipljiv predmet stvara nedodirljive zvukove koje sam zamišljao kao slobodne leptire tek puštene iz svoje čaure. A tako sam se i ja trenutno osetio. I smejao sam se uistinu. Kao i Aleksis.

"Ah, to je bilo dobro." priznala je sa velikim olakšanjem brišući koju suzu od glasnog smeha. Klimnuo sam glavom,te složio sa njom. Posmatrao sam je dok se smejala i priznajem lepše joj je stajao osmeh nego sav nakit koji je imala na sebi.

Telefon se oglasio iz druge prostorije,te se Aleksis užurbano uputila ka njoj. Nedugo nakon njenog odlaska pojavio se Vesli sa plišanim medom u jedoj ruci i šolji u drugoj. Na sebi je imao pidžamu sa motivima likova Ulice sezam i bio je pospan.

"Hej,Ves. Gde si ti danas na mom predavanju?" seo je na moje krilo sa sve medvedom i šoljom

"Imam temperaturu. Čuo sam kako se smejete, probudili ste me." jedva je govorio, glava mu je bila teška i goreo je,te se naslonio na moje grudi.

"Aleksis mi je dala neke lekove,užasnog su ukusa! Celu noć nije spavala,bila je sve vreme pored mene." tužno, govorio mi je svoje nedaće i žalio na temperaturu i još više na tablete lošeg ukusa "znam da me Aleksis voli iako me ponekad nervira. A volim i ja nju iako me ona nervira."

"Učitelju Yoongi? Moram vas pitati nešto."

"Pitaj."

"Zašto vi ne budete dečko moje sestre?" trgao sam se na njegovo pitanje i bio mi je potreban dobar minut da smislim šta je upravo proizašlo iz njegovih usta

"Ti stvarno imaš veliku temperaturu?" klimnuo je glavom shvativši moje pitanje ozbiljno na šta sam se samo osmehnuo "tvoja sestra već ima dečka,a nas dvoje smo samo prijatelji."

"Znam da ima dečka,ali...Met mi se ne sviđa...Dobar je prema meni i sve to,ali mi se jednostavno ne sviđa!Mrzim kad se njih dvoje svađaju,a on uvek prvi počne." nisam ništa prokomentarisao na ovu Veslijevu izjavu,ali znao sam jedno - dečak od deset godina može samo da bude sto posto iskren u svojim rečima.