"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
❝I see you under blue skies I need a little sunshine I fell into your brown eyes I told you I was your light.❞
dok čitate preporučujem da slušate pesmu gore za potpuniji doživljaj ovog poglavlja :)
hvala puno svima koji čitaju, love y'all♥
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
토요일은 끝났어. 너의 영혼.
日曜日、午後
Sedeli smo na krovu zgrade tik uz ivicu kao po običaju. Nebo je poprimilo divne kombinacije boje opraštajući se polako sa Suncem na horizontu. Potištenos je nestala vremenom kao najboljem isteljitelju, a spustila se jako na naša pleća. Trudili smo se oboje da zaboravimo na nemio događaj od juče, pokušao sam da joj odvratim misli od toga. Sunce se polako predavalo, ali opet je bilo prisutno obasjavši nam lice,te smo od odbijanja svetlosti nekako i dobili tu elegantnu boju. Nije bilo čak ni vetra, sve je bilo isuviše mirno dok Aleksis nije ustala protežući se.
"Do juče sam stvarno mislila da ću umreti, ali nisam sve zahvaljujući tebi" nasmešio sam se na njen komentar, i dalje sedeći. Gledala je pomno u zalazak detaljno osmatrajući.
"Ponekad stvarno bih volela da imam toliku slobodu kao Sunce, da uradim šta hoću bez razmišljanja o mogućim posledicama" a ja bih voleo da imam toliku slobodu da mogu da kažem šta osećam, ali ne govorim već ustajem susreći se sa njenim pogledom.
Smeje se, takođe i ja. Prilazi mi par koraka i zausti da kaže nešto. Uzdiše i ponovo se smeje.
"Šta je bilo?" pitam je
"Koliko ustvari nešto želim da uradim već duže vreme, ali plašim se ipak" zbunjenjo je gledam, a ona ponovo nešto zausti, pa krene prema meni.
"Znaš, ipak me stvarno više nije briga za posledice" spušta usne na moje i ljubi me. Prolazi rukom kroz moju kosu približavajući me što blize sebi toliko jako. Odvaja se, gleda me divnim očima punih sjaja. Uzvraćam joj, te sad ja načinim prvi pokret ostavljajući trag na njenim usnama polako i nežno. Ritmično, u skladu ljubimo se na krovu zgrade dok nam je ceo grad na dlanu. Koliko god sam je približavao sebi kao da mi nije bila dovoljno blizu. Vreme i prostor su sada prilagođeni nama i kao da smo jedini u njima.
"Uteha" izgovaram tiho sa ograničenim prostorom između naših usana
"Najbolja moguća" govori dok se smeši, te zatim ostavlja jedan mali poljubac
"Od kad?"
"Od kad smo počeli da pišemo našu priču u zvezdama" smejem se jer se konačno osetim slobodnim i najsrećnijim. Teški lanci koji su me držali konačno su me pustili, te mogu da vidim da je i njoj laknulo koliko i meni. Držim obećanje, ne puštam je i ne odlazim.
"Sad se više ne plašiš svojih postupaka kada si prva načinila ovaj kog si se najviše plašila" zauzeli smo pređašnji položaj sada već posmatrajući zvezde. Sijale su kao i njene oči kada sam se susreo sa njima nakon prvog puta. Tamno nebo je preplavilo ceo okean iz daljine malih nebeskih tela. Sve se činilo savršeno, a oni poznati leptirići u stomaku već su dobili krila nateravši me da se neprestano smejem.
Ponovo uhvativši me za obraze spustila je svoje usne na moje
"Dosta, čekaj" govorio sam između poljubaca mada Aleksis nije popuštala
"Još malooo" privijala me je uz sebe još više i više
♡
Čim sam saopštio svom prijatelju o prvom poljupcu sa Aleksis onaj širok osmeh samo njemu svojsten ocrtao se na njegovom licu kao najlepši detalj. I meni i njemu je itekako bilo lakše, a njegovo "navijanje" se isplatilo. I sve je bilo opravdano, da sam se smejao kao desetogodišnja devojčica, i da mu ovo dođe kao neka sreća u nesreći. Aleksis načinivši prvi korak samo je dokazala da je ovo čekala isto koliko i ja. Srce mi je igralo, a njen dodir urezao se na mojoj koži i sve je bilo fantastično.
"Tako mi je drago. Brojao sam dane kada će se konačno desiti" rekao je Hoseok sa olakšanjem.
"Dugo se nisam ovako osećao" priznao sam svom crvenom prijatelju
"Zato što si zaljubljen do ušiju, drugar."
"Ne baš do ušiju..." pogledao me je sa jednom podignutom obrvom
"Dobro do ušiju" nastavio sam
"Šta se desilo sa onim gadom?" kad ga je spomenuo pređašnji osmeh na mom licu je splasnuo
"Naučiću tu kretenčinu pameti kad-tad."
"Ne uvlači sebe u nevolje. Već je dovoljno štete naneo, ne dolivaj ulje na vatru sad kad konačno imaš Aleksis."
"Imaću je zasigurno kada se rešim tog skota" sad čvrsto sam odlučio da ću mu održati takvu lekciju da će je pamtiti ceo život sada kada se Aleksis i meni napokon ukazala prilika da budemo srećni zajedno.
"Nisi se tukao ni sa kim još onda kada nas je napala banda pijanih tinejdžera na onoj žurci" obojica smo se glasno nasmejali na to sećanje od pre par godina
"Ali dobro sam ih izmlatio, a imali smo sreće što smo pobegli pre nego što je policija došla."
