"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
kako se sve više bliži kraj ove priče, tako postaje sve lošija...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
"Nisam baš siguran u ovo."
"Nisam ni ja, ali uradićemo svejedno."
Bes koji je vladao u Aleksis dostigao je taj nivo koji nivoa sama ne može da kontroliše još od one scene u supermarketu sa dotičnom devojkom koju ni malo nije podnosila, te se nije ni trudila da sakrije to. Urgirali smo sve oko nas jer, činjenica je, kada je Aleksis besna, ili se uskladiš sa tim, ili bežiš što dalje od nje.
Stigavši do određene lokacije, Taehyung, Aleksis, Hoseok i ja zaustavili smo se ispred džinovske kapije koja je predstavljala prvu prepreku pri ostvarenju cilja. Još kada sam ugledao kuću, a visoke zidove koji su podsećali na utvrđenje srednjevekovnih gradova, shvatio sam da je vrlo moguće da ćemo glave izgubiti ako propustim i jednu sitnicu.
"Ti i Taehyung čuvajte stražu, a Aleksis i ja ćemo se ušunjati u kuću",Taehyung je klimnuo glavom, međutim Hoseok je morao da udeli svoje nezadovoljstvo
"Zašto si ti uvek Betmen, a ja Robin?", Aleksis ga prostreljila pogledom, ja zakolutavši očima primetno što je samo usporavao situaciju.
"Ja nisam Betmen..."
"Ali uvek ispada tako!", prekinuo me je u pola rečenice, Aleksis je zarežala, Taehyung se blago zakikotao, a ja nisam znao da li odmah da ga zadavim ili malo kasnije.
"Niko nije ni Betmen, ni Robin, i molim te uradi onako kako sam ti rekao!"
Kao osoba koja se jedva pokrenula na času fizičke aktivnosti, mogu sa sigurnošću reći da je ovo nešto najteže što sam do sada uradio, što ne mogu da kažem za Aleksis koja je, doslovno, preletela preko kapije. Zadihano sam se, nekako, dočekao na obe noge, osećao sam se kao da mu pluća maksimalno izmučena i suva. Obilazili smo i šunjali oko ogromne kuće, stigavši do zadnjeg dela gde se nalazi bazen i naravno, osoba koju nije trebalo da ugledamo.
"Sranje! Eno je", Aleksis me je zaustavila na vreme i pažljivo osmotrila prizor ispred nje. Sve je ukazivalo da je ovo izuzetno loša ideja i da ćemo oboje nastradati.
Dok smo pokušavali da razrešimo situaciju još onda kada sam, kao da me jure furije, uleteo u stan, shvatio sam da je bilo potrebno samo da saslušam Veslija koji je očajnički pokušavao da mi kaže šta je video, te sam donekle proklinjao sebe zbog toga.
Naime, dok sam pregledao zadatke deci na prethodnom predavanju, u trenutku moje nepažnje, Eli je iskoristila vreme da sa klavira uzme tekst i ponese ga sa sobom, i to baš onda kada sam gledao Entonijev zadatak, njenog brata blizanca, te shvatio da je ovo bila Džoselina namera da ih iskoristi kako bi se poboljšala na takmičenju i od naše pesme napravila svoj plagijat. Pokušali smo na sve moguće načine da je kontaktiramo, ali kao odgovor dobijali smo govornu poštu. Osećao sam se tako glupo, da sam tada najradije mogao da se ubijem.
Aleksis ju je sa određenim, odobrenim prezirom posmatrala kako se namešta u kupaćem koji je baš naglašavao njene određene delove tela. Za sebe ne mogu da kažem da nisam blenuo, barem malo, i naravno da me je Aleksis uhvatila. Nastavili smo sa svojim planom, te se ušunjali kroz zadnja vrata, koja je Džoselin velikodušno ostavila otključana. Enterijer njene kuće bio je stvarno za poželeti, i svi bi na trenutak stali i razgledali oko sebe, međutim ne i Aleksis koja je lutala iz prostorije u prostoriju.
Začuo se lavež nedaleko od nas, jedan, ne baš prijateljski nastrojen, pas režao je i pojurio nas iste sekunde. Trčali smo što smo brže mogli ne okrenuvši se iza sebe, uz stepenice, završili smo u maloj sobi, tačnije u ormanu, i čekali da se ljupki psić skloni što pre. Bili smo pripijeni jedno uz drugo, bez mogućnosti da se pomeramo. Mogao sam da osetim njene uzdahe na svojim grudima.
"Znaš, Aleksis...Ovo bi imalo mnogo više draži da nismo zajedno", coknula je na moj komentar
"Nije mi do šale, Yoongi", prislonila je uvo, te kada shvativši da je okolina čista, izašli smo iz ormana. Prema količini šminke i površini sobe mogao sam da zaključim da je ovo bila Džoselina soba, prilično prenatrpana stvarima i njenim fotografijama.
"Razmisli, da si tekst pesme, gde bi bila?"
"Na klaviru...", nisam odgovorio na njenu malu provokaciju, ali sam primetno zakolutao očima. Pripalo mi je muka od stalnog obrtanja i pretraživanja ove ogromne sobe, te imam utisak da sam je celu pregledao.
Začulo se škripanje vrata. Žurili smo, kao pomahnitali, kretali se po sobi, te u svoj toj žurbi, Aleksis je udarila nos u pređašnji orman, pa je sa njega pala mala kutija koja je stajala tik uz njegovu ivicu i tu se našao traženi tekst.
Kako nismo mogli da izađemo napolje pređašnjim putem zato što bi nas Džoselin uhvatila, kao i njen pas čuvar, morali smo da skočimo kroz prozor i opet se tu javlja moja fizička neaktivnost, stoga sam se nekako jedva spustio do dole.
"Rekoh ti da nisam siguran u ovo", obratio sam se Aleksis dok je ona brisala kapljice crvene tečnosti koje su krenule iz njenog nosa.
