"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
inspiracija mi i nije bila baš naklonjena ovog puta
Na trenutak mi se činilo da ću se srušiti pred onolikom publikom. Vid mi se mutio, a čim sam sela na stolicu i uzela mikrofon u ruku, telo mi se, kao paralizovano, zadržalo u istom položaju tokom celom nastupa. Pogledala sam u Yoongija jednom, on je sa mnom klimnuo glavom dajući mi znak je spreman, te je krenuo sa dobro poznatom melodijom. Sa poslednjim atomima snage koji su me držali na mestu, uspela sam da izvođenje učinim onakvim kao što smo nas dvoje planirali.
Aplauz publike oglasio je završetak našeg nastupa, te sam brzim koracima nestala sa bine, uz Yoongijevu pratnju i reči koje mi je upućivao.
Izgubila sam kontrolu nad sobom. Mišići su mi se tresli, nisam imala kontrolu nad sopstvenim telom, razum me je napuštao. Stezalo me je u grudima, gušila sam se, kao da me je neko stegao oko vrata i ne da mi nimalo vazduha. Izgubila sam ravnotežu, približila sam se uz zid, i dalje paničila. Suze su mi se skupljale u očima i asimetrično se lučile, prsti su mi ukočeni. Jedino što sam mogla da osetim i registrujem je poznati topao osećaj na mojim vlažnim obrazima. Prekinuo je. Sastavivši svoje usne sa mojim, zaustavila sam disanje, polako konačno se smirivala.
"Još jedan napad panike i mislim da ću poludeti" priznala sam mu dok sam se polako uvijala u njegovom zagrljaju. Plakala sam, sada ne znam ni sama zašto, ali bilo mi je mnogo lakše da se isplačem. Prstima prolazeći kroz moju kosu govorio mi je utešne reči iznova i iznova, te sam ga ja sve više stezala i vukla ka sebi.
"Nećeš poludeti. A znam da samo zaustavljanje disanja može sprečiti napad panike."
Za sve vreme koje poznajem Yoongija uvek sam se pored njega osećala bezbedno i da mogu da mu verujem. Iako samo površinski pokazuje telo čoveka u kamenoj ljušturi znam da duboko u njemu leži nežan dečak željan pažnje koje kroz život nikad nije dobio. Takav Yoongi mi se svideo.
♡
Iskreno sam se preplašio kada je Alekisis doživela napad panike jer znam koliko mogu biti strašna iskustva. Veče smo proveli u tišini jer niko od nas nije bio naročito raspoložen za priču ili bilo šta drugo, stoga smo prazno zurili u ekran televizora ispred sebe. Ona je samo ležala pored mene skupljenih nogu.
"Spava mi se" rekla je u jednom trenutku prekinuvši tišinu na kratko. Pogledao sam je zbunjen.
"Ali tek je pola deset" odgovorio sam joj. Slegnula je ramenima, okrenula se na leđa i zatvorila oči na kratko. Ustao sam, te sam se u sledećem trenutku našao nad njom. Otvorivši oči nasmešila se. Poljubio sam je, zatim sam se spustio do vrata i ostavljao dugotrajne poljupce na različitim mestima.
"Mislio sam da te izvedem na davno obećani sastanak" priznao sam joj, međutim nisam dobio odgovor od nje. Ubrzo nastavio sam sa svojom pređašnjom radnjom, shvativši da i ona uživa koliko i ja. Njene ruke su prolazile preko mog tela istovremeno kao i moje preko njenog. Opet toliko dobar osećaj pomutio mi je razum i pustio sam da me vodi u posledice iskušenja. Vrhovima prstiju podigao sam mekanu tkaninu njene majice, te je jednim laganim pokretom skinuo sa nje. Spuštao sam se sve niže i niže do njenog abdomena gde sam se zaustavio.
"Dosta je za večeras" rekao sam. Ustali smo istovremeno sa kreveta, ona pokupivši svoju majicu sa poda. Htedoh da krenem u sobu kako bi se spremio za spavanje jer pomislih u jednom trenutku da je ljuta na mene što sam se tako naglo zaustavio, međutim ona me zgrabi za ruku i povede sa sobom.
Dobro poznato nebo i mi ispod, brojimo zvezde na njemu kao naredne godine naše ljubavi. Pevušila je neku pesmu koja joj je tek tako pala na pamet, a u ovakvim trenucima shvatio sam da ni čak taj sastanak, na koji ćemo jednog dana otići, ne može da zameni ovakvu ispunjenost koja tako sponatno dođe. Voleo sam i cenio ovakve momente više nego bilo šta na ovom svetu, jednolično nebo i tu ustaljenu melodiju koja bi svakom čoveku dosadila, ali ne i meni.
"Aleksis?"
"Molim?"
"Kako uvek dospemo ovde uprkos bilo čemu što se desi?"
"Ne znam i mislim da nikada nećemo saznati odgovor na to pitanje."
