"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Nisam baš siguran za ovo, Aleksis" došao je konačno i taj dan takmičenja. Pripreme su uveliko bile u toku, počevši od mog dva puta svetlijeg tena. Aleksis se trudila da prikrije sve moguće rane na licu koje sam imao od skorašnje tuče, ali na kraju se ipak ispostavilo da izgledam kao duh.
"Stvarno ne mogu bolje! U svakom slučaju si bled" nastavila je da istim pokretima četkice nanese još malo pudera.
"Kad si znao da se pobiješ, ovo ti je sledilo" Hoseok me je gledao sve vreme sa nekim podrugljivim smeškom i mojim doslovno belim usnama. Ipak nije mu bilo previše za pravo što sam se potukao i što ne mogu da kontrolišem svoje nalete besa.
"Izazvao ga je" Aleksis je stala u moju odbranu. Završivši sa mojim licem, zastala je, te sam se zagledao u njene oči i ubrzo spustila je svoje usne na moje.
"Nastavi sa šminkanjem, imate još malo vremena" rekavši to Hoseok je napustio sobu, a nas dvoje smo ostali sami. Tišina je vladala određeni vremenski period, ćutao sam iz razloga što sam znao da je izuzetno nervozna. Kako se takmičenje približavalo, ona je sve više postajala uznemirena. Smatrao sam da će za devojku takve naravi i samopouzdanja to biti najmanji problem. Fascinirala me je u mnogo navrata. Prvenstveno što ume da kaže šta treba i kada treba, te sagovornika istog trenutka ućutka ako nije u pravu. Njeno samopouzdanje, za većinu kompleks više vrednosti i ja sam činio tu većinu. A onda sam je bolje upoznao. I zaljubio se. Dok sam ja većinom ćutao o našoj vezi, ona je pokazivala na razne indirektne načine. Ćutao sam o svojoj sreći jer pored svega kroz šta sam prošao, hteo sam da je potpuno zadržim i prepustim joj se.
Gledao sam je kako oduševljeno tako i setno u isto vreme zato što znam šta pokazuje, a šta krije. Gledao sam je dok se cela galaksija stvorila i mojim i u njenim očima. Sve zvezde, naše zvezde.
Spustila je četkice pored sebe, prislonila ruku na moj obraz, te odmah zatim i svoje usne na moje. Dobro poznat osećaj prostrujio je kroz moju kičmu.
Počeo sam da čistim nered koji je stvorila sređivajući me stoga je otrčala u sobu da se presvuče. Ljutito, stavljao sam sve one kutije, četkice, kreme i šta već, gde sam stigao jer nisam imao pojma šta je šta i gde bi trebalo da stoji. Kako se snalazi u onom haosu?
"Yoongi!" , istog trenutka sam se okrenuo ka njoj, te napravio istu facijalnu ekspresiju kao i ona "šta radiš to?"
"Zašto nosiš to?" namrštena, pogledala je dres na sebi koji je bio deset puta veći od njene veličine
"Ti si napravio još gori nered!"
"Ti nosiš moj dres Chicago Bullsa!"
Uprkos mom beskonačnom ponavljanju kako ne volim da neko nosi moje stvari, Aleksis nije ni najmanje obraćala pažnju na to. Iako predugačak za nju, taj dres nije opet bio dovoljan da prikrije većih deo njenih nogu.
"Prekini da mi gledaš u noge! Ozbiljno, Yoongi, napravio si još gori haos nego što je bio!" bila je pravi perfekcionista i kao takvoj smetalo joj je ono što vidi dok ja, sa druge strane, nisam previše mario za urednost bilo gde da se nalazim osim u sali za predavanja. Zakolutao sam očima, morao sam, a i ona ubrzo nakon mene. Približila se par koraka k meni, međutim opet sam joj mogao jasno videti butine, te mi je pucnula prstima pred očima.
Udahnuo sam i shvatio da su ove male, besmislene svađe deo naše tradicije i da, ma koliko ih izbegavali, prosto je nemoguće. Nasmejala se, te me čvrsto obgrlila zaključivši isto što i ja. Uzvratio sam joj duplo jače.
"Volim da nosim tvoje stvari. Mirišu na tebe, a ja volim tvoj specifični miris."
"Pa, to je zvučalo jezivo."
♡
Jako, toliko da su mi prsti pocrveneli Aleksis je stezala moju ruku od prevelike nerzove koja se javila čim smo kročili u veliku salu sa milion ljudi u njoj. Sa svih mogućih strana nalazili su se mladi muzičari, uspaničeni koliko i Aleksis, samouvereni sa svojim instrumentima. Vežbali smo puno puta, ponavljali čak i delove koje znamo besprekorno međutim ona nije imala mira. Sedeli smo sklupčani u ćošku, ona se preznojavala, te se svaka kap znoja se iscrtavala na njenom čelu. Vodilo je i činilo se kako će dobiti napad panike svakog trenutka.
"Plašim se, Yoongi" prislonio sam njenu šaku svojim usnama, te ostavio dug poljubac. Tresla se, previše.
"Odlična si, uveren sam u to, a tako ćeš i uveriti sudije pred kojima ćemo nastupiti. Okej?" klimnula je glavom i naslonila na moje rame.
"Volim te."
"I ja tebe. Mnogo."
Kako je vreme prolazilo tako se broj takmičara iz časa u čas smanjivao, neki su plakali, neki se smejali, neki su bili ljuti. Možda je to bila neka negativna energija koju je Aleksis proširila u vazduhu ili moja podsvest pokušava da mi kaže da se pazim, ali svakom sekundom postajao sam nemirniji. Mišići su mi igrali, a malene iglice prošle kroz iste čim su prozvali nas dvoje očekujući naš nastup.
Blještava svetla reflektora na trenutak su me zaslepela, a kada mi se vid pročistio pred sobom sam video publiku i sudije.
