"Pitam se jesi li nekad video svoj mozak od tolikog kolutanja očima?"
Isprva nisu mogli jedan sa drugim, a sada ne mogu jedan bez drugog. Savršeno popunili svoje zvezdano nebo, note klavira i dim cigarete.
start : 18. novembar 2017.
end : 29. jun 20...
Po završetku predavanja zapalio sam cigaretu, po običaju, kao neki vid meditacije. Nikad nisam pušio pred decom, a retko kad pred Hoseokom. Tako da sam čekao kraj "smene" kako bi se opustio. Vidite, propušio sam jer sam mislio da u to vreme nisam imao aposlutno nikakvog zadovoljstva. Cigarete sam smatrao(i smatram)luksuznim sredstvom, posebno na početku svog srednješkolskog obrazovanja. I onako moj život bio je crnji od mojih pluća. Cigarete nisu predstavljale isterivanje demona iz moje duše, jednostavno, nalazio sam lepotu u gorkom ukusu nikotina i ugljen-monoksida i kako bi se dim polako gubio, a ja stvarao novi. Prislonim je usnama, povučem, napravim novi i tako u krug.
"...učitelju?" tih glasić dozvao me je sa drugog kraja prostorije prekinuvši tok mojih misli. Mahinalno sam okrenuo glavu i ugledao Veslija kako stidljivo stoji, skupljenih ruku. Velike naočare sa okruglim okvirom skoro su mu padale sa glave, a činilo mi se kao da se ustručavao da izgovori nešto. Ugasio sam cigaretu i bacio je kroz otvoren prozor. Kako sam mu se približavao on je svakim korakom spuštao po malo glavu i okretao palčeve jedan oko drugog. Spustio sam se kako bi ga bolje video.
"Šta je bilo?Gde ti je sestra?" upitah ga dok je njegov pogled i dalje bio prikovan za pod.
"N-nije došla, pa sam mislio..." zaustio je da kaže nešto. Sramežljivost ga je pobedila, te nikako nije mogao da kaže ono što je naumio.
"Reci mi."
"Mislio sam ako bi ste mogli...vi da me odpratite do kuće...Plašim se da idem sam..." trgao sam se. Nisam mogao da ga odbijem jer, prvo, bilo mi ga je žao, a drugo, dok je sa mnom ja sam odgovoran za njega tako da ako mu se nešto desi, ja ću posle ispaštati. Pristao sam, a on mi je pružio veliki zagrljaj. Na putu do njegove kuće nije bio previše napadan,kao što deca imaju naviku da pričaju i pričaju i da tome nema kraja. Preslišavao se onog što je zapamtio na času. Videlo se da vrlo ambiciozan, pun elana što se tiče sviranja klavira i naravno bilo mi je drago zbog toga.
Zvonio je i zvonio, kucao na vrata, kucao, ništa. Pritom, nije bilo rezevrnog ključa ispod otirača i sve je ukazivalo na to da moramo da se popnemo kroz prozor kako bi ušli u stan. Jedina dobra stvar je ta što živi na prvom spratu, pa neće biti toliko teško da to izvedemo. Stao je na moja ramena i kao mala zmija uvukao se kroz poluodškrinuti prozor. Bio sam spreman da se izgubim odande, no čuo sam njegovo dozivanje. Prevrnuo sam očima.
"Potrebna mi je vaša pomoć za još nešto." njega sam kako-tako preživeo, ali ako budem morao da se sukobljavam ponovo sa onom njegovom sestrom, dan mi je neopozivo uništen. Vesli je otvorio širom prozor i ja sam se iz par pokušaja popeo. Stavio je kažiprst na usta što mi je ukazivalo da treba da ćutim. Tiho, skoro nečujno kretali smo se kroz dnevnu sobu. Prvo, naravno, što mi je privuklo pažnju bio je klavir u samom uglu sobe. Prostorija je odisala jednostavnošću, nije bilo preteranih ukrasa, zidovi su čisto beli sa po kojom uramljenom slikom. Sasvim pristojno.
Vesli mi je prstom pokazao na uspavanu žensku figuru za stolom. Njegova sestra, Aleksis, zaspala je uz otvorene knjige, skripte, sveske... Po svemu sudeći, zaspala je učeći i zaboravila da treba doći po njega pri kraju časa. Izdahnuo sam u očajanju i molio se Bogu da je ne probudim jer stvarno nemam nerava niti vremena da je trpim ponovo. Lagano sam pomerio stolicu i uzeo je u narjuče ne bih li je spustio u ležeći položaj na krevetu koji je bio tik uz radni sto. Vesli je u međuvremenu namestio jastuk i pokrivač. Čulo se njeno mumlanje i prevrnuo sam očima po ko zna koji put danas. Oslepeću ako nastavim to da radim.
"Hej, plavokosi. Od kud ti ovde?" reče hrapavim glasom
"Doveo sam malog Veslija pošto ti očigledno nisi toliko pouzdana. Vidim, toliko ti je zanimljivo učenje da si zaspala. "
"Mislim da nikom nije zanimljivo da proučava Deklaraciju nezavisnoti." uzeo sam sam papir jedan išarani papir sa stola. Podvučene su rečenice samo crvenim markerom. Ispod videh još papira na kojima je uglavnom preovladavala crvena boja.
"Zeleno je za stvari koje razumem, žuto za 'radim na tome',a crveno za 'nemam pojma'. "
"Ovde imaš samo crveno." podrugljivo sam joj se nasmejao
"Da, znam. Po nekad žalim što sam na pravima."
"Eto, vidiš zato sam ja izabrao nešto mnogo lepše i lakše. Muziku." osećao sam se ponosno kad sam to izgovorio. Nasmejala se i vratila u prvobitan položaj. Krenuh ka izlazu.
"Yoongi?Imam utisak da ćemo nas dvoje mnogo češće da se viđamo." iz dubine duše sam se nadao da ne bude tako.
❅
Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
