Hercegovko? Volin te. [završena]

Ne sumnjaj u to, Hope

Marina Petrović's point of view

Svjesna sam da je Ante ljut na mene zbog onog sinoć. I zato sam odlučila da ću mu nadoknaditi to. Iz misli me trgne zvono na vratima. Otvorim vrata i ugledam vrlo poznatu žensku figuru - Ryan. "Stigla sam što sam prije mogla." Uspuhano kaže i ispusti sve stvari na pod. "Hvala ti, draga." Zahvalno ju zagrlim. Ryan sam uputila u svoj plan i obećala je pomoći. Donijela sam joj kavu dok se ona izvalila na kauču. "Pričaj." Rekla je dok je u ruke uzimala šalicu kave.

"Dečki imaju sigurno slobodno ovaj vikend?" Ponovim ovo pitanje po stoti put danas. Ryan okrene očima i kimne glavom. "Okej. Spremila sam ti sve što cure trebaju. Ne daj im slatko navečer inače neće ići spavati prije jedan ili dva ujutro. Ne smiju gledati televiziju iza devet. Hope ima trening baleta u subotu u pola šest, a Lenna ima sat klavira s privatnom profesoricom u subotu u pola pet." Ryan si je zapisala ova dva tremina kako nebi zaboravila.

"Okej, zapisano. A sad je vrijeme, mačko, da tebe riješimo." Namigne mi na što ja preokrenem očima. U pola sata smo obavile depilaciju, a zatim smo složile manji kofer s mojim i Antinim stvarima. Zatim smo uzele stvari i spremile ih u auto te smo se uputile do frizerskog salona koji se nalazio u blizini.

Nakon sat i pol sam izašla s novom frizurom. Moju dugu plavu kosu zamijenila je puno kraća smeđa kosa. Nisam bila sigurna hoće li se to svidjeti Anti, ali bit će kako bude. Rekla sam Ryan da ostatak plana ona provodi, a da ja idem prema Mainzu gdje je Ryan imala privatnu vikendicu. Već je zamolila kućepazitelje da počiste kuću.

Do Mainza mi je trebalo četrdeset minuta. Pogledala sam na sat. Bilo je pola jedan i znala sam da Antin trening završava u pola dva što mi daje dovoljno vremena da pripremim jelo za nas dvoje i sve ostalo. Pronašla sam trgovinu nedaleko od vikendice te sam ušla unutra kako bih nabavila sve što mi treba.

Ponovno sam sjela u auto i nastavila put do vikendice ispred koje sam se nalazila nakon tri minute. Pozdravila sam se s kućepaziteljima koji su mi dali ključeve od kuće. Razgledala sam kuću u svega par minuta te sam se bacila na posao.

Ante Rebić's point of view

Mrtav umoran sam izašao iz automobila. Uzeo sam torbu i uputio sam se gore u stan. "Doma sam." Viknem kada uđem u stan, ali u stanu je vladala mrtva tišina. Dva para malenih ručica nisu čvrsto držala moja bedra niti je bilo poljupca jedine žene u mom životu. Neki čudan osjećaj me ispunio i samo sam htio čuti i vidjeti svoje princeze. Nazvao sam Marinu nekoliko puta, ali nije mi se javljala što je u meni probudilo veliku brigu.

Kada začujem zvono na vratima ponadam se da su to one, ali me zatekne neki muškarac. "Vi ste Ante Rebić?" Upita ozbiljno. "Jesam." Zbunjeno gledam u čovjeka i ništa mi nije jasno. "Molim vas, presvucite se i pođite sa mnom." Čovjek je i dalje mrtvo ozbiljno stajao na pragu moga stana. "Što se ovdje događa? Tko ste vi?" Upitam ga pomalo ljuto jer mi trenutno nije do zajebancije. "Vaše kćeri su kod gospodina Mijata i gospođice Ryan, a ja sam šofer kojeg je poslala gospođica Petrović. Hoćete li se sada napokon spremiti?" Čovjek je nervozno upitao. Što je smislila ta mala luda plava glava?

"Dajte mi petnaest minuta." Kažem na što on kimne glavom i nestane niz hodnik. Zalupim vrata i uđem u kupaonicu. Svučem sve sa sebe i stanem pod tuš. Obavim to u rekordnom vremenu te se brzo obučem u crne traperice, običnu, bijelu, usku majicu te crne vansice. Obrijao sam se jer znam koliko Marina ne podnosi moju bradu. Popravim kosu i operem zube. Izgledam puno bolje nego prije deset minuta. Uzmem kožnu jaknu, sve ugasim i izađem iz stana kojeg zaključam te se uputim prema parkiralištu. Ugledao sam istog onog lika od prije petnaest minuta naslonjenog na vrata automobila.

Nisam zapitkivao kamo idemo, samo sam sjeo i čekao da krenemo. Odlučio sam nazvati Ryan. "Halo." Vrlo poznati ženski glas me veselo dočeka s druge strane linije. "Hej, Ryan. Ante je. Možeš li mi, molim te, reći što je ova luda plava glava smislila?" Upitam ju što pristojnije mogu nadajući se da će mi reći. "Dala sam obećanje i neću ga prekršiti. Ali ti mogu dati cure na telefon." Kaže i već mogu zamisliti onaj njezin pobjednički osmijeh. Preokrenem očima iako znam da me ne vidi. "Daj mi cure." Kažem i rukom prođem po kratko ošišanoj kosi. "Tata." Dva glasića me dozovu s druge strane linije. Odmah mi se osmijeh ucrtao na licu. "Cure. Jeste li dobro? Slušate li uju Mijata i ujnu Ryan?" Upitam ih na što dobim potvrdne odgovore. "Ujna Ryan je rekla da ti i mama idete na odmor. Hoćemo dobiti bracu ili seku?" Hope je ispalila pitanje. Ostao sam zatečen. "Ne sumnjaj u to, Hope." U pozadini se čuo Mijatov glas i točno znam koju facu je trenutno imao. Ponovno sam preokrenuo očima iako mi se svidjela ta Hopeina ideja.

"Hajde, čut ćemo se kasnije." Pozdravim ih i pošaljem dva poljupca - jedan svakoj od njih. Veselo su me pozdravile i spustile slušalicu. "Na odredištu smo za dvadeset minuta." Javio se šofer na što sam ga kratko pogledao. Tek sada sam shvatio da nemam nikakve stvari uz sebe, da sam kao kokoš bez glave izjurio iz kuće. Marina je vjerojatno uzela nešto. Naslonio sam se na prozor i gledao krajolik izvan automobila.

****
Eto mene k vama s novim nastavkom.

I kako vam se sviđa ova Hopeina ideja?

Kako ste mi vi danas? Evo iskoristit ću priliku da čestitam Uskrs svima koji ga slave - Sretan Uskrs, ekipa! 💕

M.