Devojka po imenu Irina Stanković, poznatija kao ćerka jednog od najvećih biznismena Balkana, na svečanosti koju održava njen otac povodom njegovog dugogodišnjeg uspeha neočekivano gubi roditelje u pucnjavi, nakon čega biva oteta četiri godine dok je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
-
Maj 2018-
Miloš
Nisam mogao verovati svojim očima, a reklo bi se i mojim ušima. Zar je ponovo izvukla moje dupe ta ista krnokosa likuša, zelenih očiju u čijim se dubinama nalazi paket pun misterije, koji strpljivo čeka da neko dopre do njega i otvori isti? Misterija koja me po prvi put ostavlja u prevelikom bunilu, a koja me ujedno toliko i plaši. U mislima me prekida Tijanin glas, koja u njenim rukama drži moj ručni sat i mobilni telefon, iste mi stavivši u naručju. "Polazi. Idemo" Na Irinin glas sam se cimnuo i okrenuo, zajedno ka izlazu. "Pa, ko vozi ovog puta?" Na moje pitanje, samo je podigla obrvu nagore "Onaj kome ovaj auto pripada" "Sudeći po nepoznatim brojevima na tablicama a i samom modelu istog, ovaj auto definitivno nije moj" "Tako da, bez priče. Upadaj" U istom trenutku smo ušli u auto i krenuli ka nekom pravcu. Tokom vožnje, tišina je bila prisutna, ali tiha muzika koja je svirala na radiu činila prijatnom, dok sam pomno pratio slike koje su se prevelikom brzinom pomerale na prozoru. Te iste slike su stale kada je Irina zaustavila auto. "Gde smo ovo? Zašto smo stali?" Na moje pitanje puno čuđenja, samo je otvorila vrata i izašla iz auta. Od trenutka kada je izašla i do trenutka kada je sela na prednjem delu auta, moje oči su pratile njene pokrete. Iz pakle, koju je upravo izvadila iz džepa njene jakne, izvadila je cigaretu i ispustila prvi dim. Ne mogu da verujem koliko je ova žena savršena. Svaki njen pokret me izluđuje. Izluđuje me taj njen stav koji mi konstantno kontrira i dokazuje da nisam uvek glavni. Zašto me to loži? Pošto nisam znao šta ću sam sa sobom, izašao sam iz auta i seo pored nje. Bez ikakve progovorene reči mi je pružila otvorenu paklu punu cigareta iz koje sam uzeo jednu. "Upaljač?" "Imam, hvala" Izvadio sam upaljač iz džepa od sakoa i zapalio cigaretu, ispustivši dim. Sudeći po tako prelepom pogledu u kom staje ceo Beograd koji je od noćnog osvetljenja šljaštio u punom sjaju, trenutno se nalazimo na jednom brdu. Tačnije na liticu istog. "Kapiram da si me spasila prvi put jer si bila u blizini prvi put i čula buku, ali kako si znala da se nalazim zatvoren iza rešetaka?" "Skandal koji je juče iskočio na Tv-u je bio i više nego dovoljan da predpostavim gde se nalaziš" Ispustila je poslednji dim i ostatak od cigarete je bacila niz liticu. "Kapiram, ali ne razumem u čemu je poenta?" "Poenta je da ti dokažem da nisu svi ološi, kao na primer ti" "Pa ako sam ja ološ, što si me spasila?" "Jer je spašavati ljudski, koliko god ta osoba bila zla" Na njen poprilično jak argument, hteo sam da progovorim, ali kao da je neko blokirao moju moć govora i od odgovora ništa nije bilo. "Ali, samo se pitam kako to da sam i dalje ostala ona ista osoba koja pomaže svakome, a uradili su mi takve stvari, da bi posle njih postali bezosećajne, ravnodušni stvorovi koji ne bi marili ni za koga, sem za sebe" "U pravu si. Ja sam jedan od njih" Na moje reči me je pogledala sa puno radoznalosti na licu "Postao sam takav ravnoduša stvor, bez trunke savesti, koji iza sebe ima puno počinjenih i neoprostivo grehova od trenutka kada su mom ocu oduzeli život i to pred mojim očima i to u trenutku kada nisam mogao ništa da preduzmem povodom toga..." Dok sam pričao o toj uspomeni koja je uvek lomila i oduzimala deo mene, držao sam snužden pogled, dok mi je suza klizila niz lice. Nisam bio svesna da sam se našao obavijen u njenom zagrljaju dok ona nije progovorila. "I mojim roditeljima su pre osam godina, na totalno isti način oduzeli živote mojih roditelja, takođe pred mojim očima, ali su mene naredne četiri godine držali zarobljenu. Te četiri godine sam provodila sa konstantnim bolom koji su mi nanosili, uz po koji vrisak koje niko sem mene i njih nije mogao čuti..." Da li je realno? Ne, ovo je nemoguće. Devojka koja je toliko neustrašiva da joj, čini mi se, ni najjači vetrovi ovog sveta ne bi mogli sprečiti u tome da uradi ono što je naumila, ona koja bez imalo straha te pogleda u oči i kontrira jer unapred zna da je ona ta koja vuče konce, da je nekada bila tako krhka devojčica koja je samo želela da ima sasvim normalan i srećan život. "Oh, izvini" Odvojila se od mene i rukom samo prešla preko očiju, tako obrisavši suze koje su neprestano tekle iz njenih očiju, na šta sam je samo uhvatio za ruku, okrenuo je i privio u moj zagrljaj, naslonivši njenu glavu na moje grudi, dok je moj nos bio naslonjen na njenoj kosi i mirisao istu. Miris je bio tako divan a ujedno i tako poznat. Miris orhideje, moj omiljeni. "U redu je. I najjači borci iza sebe imaju bitke sa puno poraza" I dalje sam stojao na litici još uvek je držeći u zagrljaju dok je moj pogled zamišljeno stojao ma sam Beograd. Toliko dugo smo se ovde zadržali, da se čak i uspevala. Jebote, koliko prelepo izgleda dok spava. Pošto mi je bilo žao da je probudim, polako sam je uzeo u naručju i ubacio u auto. Zatim sam ušao i seo na vozačevu stranu i uputio se ka njenom stanu. ------------------------------------------------------------ Susret koji ste, verujem, jedva čekali 😋 Hm, šta mislite? Da li je ovaj gest bio jedan od Irininih planova za deo ove misije ili ne?😏
