91 DAN

Part 5

-April 2018-

Sedim za stolom u klubu dok ispijam čašu viskija i svakim uvučenim i izvučenim dimom istrošavam život cigarete, dok sasvim neprimetno posmatram subjekat, koji sam blago rečeno uhvatila pre nego što bi plan uopšte i trebao da započne. Samo je bilo potrebno da se pojavim ovde i da njegove oči skrenu pažnju s one striptizete. Ostatak cigarete i odlažem u pepeljaru i iste sekunde uzimam telefon. Na ekranu je već izletela poruka od Markovih ljudi, što mi je ć dalo do znanja da prvi dan misije krenuo da otkucava.
"Spremni smo. Upadamo u ponoć"
Prebacim pogled na sat i vidim da je trenutno 22:45. S obzirom da se klub svake večeri zatvara u 02:00, što je i više nego dovoljno da izmenimo plan napada u slučaju ako budemo omanuli. Kada sam nakon poslednjeg ispijenog gutljaja odložila čašu na sto, na stolici naspram mene je upravo seo ON, što znači da se naivna ribica već upecala na udici.
"Hm, da li bih imao tu privilegiju da saznam zašto ovako lepa dama sedi sama?"
Sa zavodljivim osmehom na licu i pogledom kojim parališe sve oko sebe, pitao me je jedan od mojih, tačnije do sad, najlepših neprijatelja. Na trenutak je delovalo kao da će mi ponestati dah,ali u tom istom trenutku misli su uradile svoje i na svu sreću me vratile u realnost.
"A da li bih imala ja te privilegije da saznam zašto me to pita neki ološ kome su život samo klubovi i ništa više?"
Na njegovom licu sam mogla da primetim iznenađenje, pomalo besa i razočarenja.
"Ne želim da se ova igra 'pitanje na pitanje' nastavlja" Približio se toliko da je svoje usne približio svom uhu, dok je ispuštao svoj blagi izdah, zbog kog sam čak morala i da še suzdržim i ne zadrhtim, što mi je i pošlo za rukom
"Tu tvoju samoću sam već uspeo da osetim"
Cela njegova rečenica je prošla mojim ušima. Pošto i sama mrzim kada neko pokušava da ovlada nadamnom, odlučila sam da uhvatim ovaj trenutak i dokažem mu da nisu sve devojke iste. Okrenula sam se ka njemu i sa pobedničkim osmehom na licu odgovorila na njegov propali pokušaj dominacije "Znaš, nisi ti najsavršeniji u ovom gradu i ne pada svaka na tu tvoju lepotu i taj šarm. Žao mi je, ali nemam ja vremena za gubljenje. Uzela sam tašnicu sa stola i navukla crnu kožnu jaknicu i krenula ka izlazu iz kluba. Kada sam se malo udaljila, na njegovom licu, iako je držao tu samokontrolu, ipak mu se na licu ocrtavao veliki bes. Ponovo usmerim pogled na satu i vidim da je 23:50. Zatim sam otišla iza kluba gde me je grupa naoružanih likova sačekala da započnemo plan.
"Spremni društvo?"
Na moje pitanje su samo klimnuli glavom i rasterali oko kluba. Na mom i njihovim telefonima sam uspostavila komunikativne veze kako bih pratila situaciju u slučaju ako dođe do nezgode. Nakon 10 minuta, vreme za akciju je otkucalo. U istom trenutku su iz kluba dopreli vrisci panike i zvuci ispaljenih metaka. Kada je jedan od likova nanišanio na Miloša, iste sekunde se taj snajperista oglasio na slušalicu
"Okej. Da pucam, gospođice?"
"Ne. Nego idemo po planu kako smo se i dogovorili"
"Primljeno"
Iz daljine sam već mogla da primetim kako Miloš sav besan i preplašen stoji naspram lika koji ga drži na nišanu. Kao po planu, polako sam krenula ka njima, dok se jek mojih visokih potpetica čuo duž cele ulice i dok sam u ruci držala pištolj koji sam uperila ka snajperisti kada sam stala ispred Miloša. Snajperista je iste sekunde otrčao negde gde i sam Bog ne zna gde su ga noge ponele. Okrenula sam se prema preplašenom a i Miloša koji je bio očito zatečen u čudu, sarkastično sam se nasmejala
"Nisam znala da su likovi poput tebe ovolike pičke"
------------------------------------------------------------
Kada sam pomislila na početak radnje, pomislila sam na prvi susret #mirina. Kako vam se čini?🤗💘

~Anđela 💘