91 DAN

Part 30

-Maj 2018-

Miloš

I dalje ne mogu da poverujem da je prošlo čitavih nedelju dana od momenta kada je njena noga zakoračila popločanim hodnicima moje firme, i svojim mirisom u kome su se mešale note bele ruže i orhideje,zaposela same te hodnike, kao i celu firmu. Nekako, uspeo sam da nađem vremena kako bih pažljivo pratio njen rad i nema ni jedne mane koja bi uspela da razbije moje uverenje, ali stvar koja mi se najviše svidela jeste način kako se veoma brzo snašla sa onolikim brojkama od kojih se, kada bacim oko na monitor, zavrti od njih. Brinulo me je i to kako će je osoblje u firmi prihvatiti, ali ta briga je, izgleda bila potpuno bespotrebna. Što se tiče finansijskog napretka, tu sam ostao bez teksta. Bilans se ponovo vratio na staro. Istina je da sada stalno viđam tu crnokosu devojku smeđih očiju, ali te iste oči iz mene crpe hrabrost, time me držeći predaleko od nje. Uvek se vrte jedna ta ista pitanja: Šta je to u njoj toliko privlačno da na meni vrši tako efektivan uticaj? Zašto me izluđuje do te tačke da želim da je uništim,a to je nešto što me najviše pali? Ali, nisam sebi hteo reći da odustajem. Dok sam, držeći šoljicu kafe u ruci kancelarijom šetao čas levo, čas desno, na stolu sam ugledao pozivnice koje su me podsetile na to, da moj dugogodišnji saradnik Lazar, koji je vlasnik Euphoria.ent kompanije održava svečanost povodom 15 godina postojanja, odlučio sam da drugom pozivnicom napravim korak bliže. Došetao sam do stola na kom sam spustio šoljicu i uzeo pozivnice nakon čega sam sišao sprat niže i rukom par puta zakucao na vratima.
"Uđi"
Na šta sam samo otvorio vrata i ušao u njenoj kancelariji. Zatekao sam Irinu sa papirima u rukama i pogledom koji je bio uprt u njih.
"Irina?"
Na moj odziv njenog imena, sklonila je pogled sa papira nakon čega ga je prebacila na mene.
"Recite, Miloše?"
Primetio sam da se njen pogled spustio do mojih ruku koji je bio prepun pitanja i željan da dobije odgovore na ista kako bi otkrila kakav je to list papira. Ne znam kakve odgovore ona očekuje ali znam jedan koji je siguran,a to je onaj koji će razbiti zid koji me sprečava da joj se približim.
"Pa došao sam kako bih te pitao da li želiš da mi se pridružiš kao partner na svečanosti mog prijatelja"
"Zaista?"
Blagi osmeh joj se odjednom stvorio na licu, što me je nateralo da i ja nabacim svoj.
"Mhm. Pa..."
"Prihvatam!"
Hitrim i veselim koracima je došetala do mene i iz mojih ruku uzela jednu pozivnicu kao da je preotima,a nakon 'otimanja' pozivnice, ostavila mi je sitan poljubac na obrazu, koji me je, blago rečeno, ošamutio jer nisam ni skontao da se ona već našla za stolom.
"Hm, jel to ja primećujem da nam je neko ošamućen?"
U njenom glasu se osetio sarkazam, kao i prevelika doza provokacije. Šta želi ovime da kaže?Ne, nećeš se zajebavali sa mnom mala. Poslednji deo strpljenja iz mene polako isparava. Voleo bih na to da te upozorim ali je previše rano.
"Gde da te čekam i u koliko sati?"
"Ispred svoje zgrade u 10 uveče"
"Dogovoreno. A sada imam nekog posla. Možeš li izaći?"
"Naravno. Vidimo se"
Okrenuo sam se i izašao iz njene kancelarije. Dok sam se kretao ka svojoj, pogled mi je oštar, nalik onome koji uputim svojim protivnicima. Onaj pogled od kog im u žilama,krv postane santa leda.
Ne mogu više da čekam. Bićeš moja, anđele, i to uskoro.

Irina

Iskreno, ne mogu da poverujem da je prošlo nedelju dana otkako sam neprimetno zavladala najvažnijim delom neprijateljske teritorije. Istina je da celu ovu kompaniju moram saseći u korenu i zatim pustiti da svaki deo nje, jedan za drugim pada, ali ne mogu to da uradim dok je Miloš još uvek nije pod prstima moje potpune kontrole. Stvar, tačnije stvari, koje u ovoj igri moram uraditi jesu da njegove oči vape za mojim telom, da se njegov sluh povinuje melodiji moga glasa, a da njegovi pokreti idu kako moj glas diktira njegovim ušima. Moram u potpunosti da zavirim u svaki deo njegovog uma kako bih otkrila njegove najveće strahove, njegove najveće tajne kao i da otkrijem stvari koje toliko voli da ni sekunde ne može bez njih. A na kraju, kada u potpunosti bude bio zavistan od mog pogleda,njegove uši budu opčinjene melodijom moga glasa, a njegovi potezi i pokreti zatočeni od mojih reči, ispaliću metak koji će ga probuditi iz iluzije. Iluzije u kojoj je sam nesvesno ušao, ali najgora stvar od svega, to saznanje će ga ubiti.
Smoreno sam držala pogled zabijen u tekst koji se nalazio na papirima. Odjednom, sa spoljašnje strane, začulo se kucanje.
"Uđi"
Rekla sam monotonim glasom dok je moj pogled još uvek bio u papirima.
"Irina?"
Veoma poznat glas, od kojeg mi se nekad stvarala jeza, naterao je da pogled napokon izvadim iz sveta papirologije i taj pogled, kao upravo ispucali metak, uperim u njega.
"Recite, Miloše?"
Ubrzo se moj pogled našao na njegovim rukama u kojima je držao neke pozivnice što je na mojoj faci stvorilo pogled pun pitanja.
"Pa došao sam kako bih te pitao da li želiš da mi se pridružiš kao partner na svečanosti mog prijatelja sutra?"
"Zaista?!"
Upitala sam sa lažnim osmehom koji je na mom licu pravio iluziju lažne sreće što je i njega nateralo da se nasmeje. Mrzim patetiku, ali ovaj ološ ima predivan osmeh.
"Mhm. Pa..."
"Prihvatam!"
Ushićenim glasom i hitrim koracima sam došetala do njega. Kao da ih preotimam, brzinski sam uzela pozivnicu iz njegove ruke i ostavila sitan poljubac na obrazu, nakon čega sam se ponovo našla za stolom.
"Hm, jel ja to primećujem da nam je neko postao ošamućen?"
Upitala sam ga sa prevelikom dozom sarkazma u glasu koji je izazivao provokaciju.
"Gde da te čekam i u koliko sati?"
"Ispred svoje zgrade, sutra u 10 uveče"
"Dogovoreno, a sada imam nekog posla. Možeš li izaći?"
"Naravno. Vidimo se"
Blago je zalupio vratima i izašao.
------------------------------------------------------------
Mislim da se Miloševa prava strana polako budi. Šta vi mislite?😏