Devojka po imenu Irina Stanković, poznatija kao ćerka jednog od najvećih biznismena Balkana, na svečanosti koju održava njen otac povodom njegovog dugogodišnjeg uspeha neočekivano gubi roditelje u pucnjavi, nakon čega biva oteta četiri godine dok je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Maj 2018 •Irina•
Sudeći po reflekciji sunčevih zraka,koji su padali na moje oči, izgleda da je jutro, jer me je to isto padanje tih zraka nateralo da se probudim i konačno ustanem iz kreveta. Dobro. Trenutno se nalazim u svojoj sobi, i stanu, ali jučerašnji događaj mi baš i ne govori da čin sam Maksimovića, tako reći, izvukla, došla pravo ode. Poslednje čega se sećam jeste da sam parkirala auto na periferiji grada i da smo ja i Miloš vodili neku i ne baš tako prijatnu konverzaciju i da su iz njegovih očiju isklizile suze kada je pričao o gubitku svoga oca, ali stvar koja me fascinira u vezi toga jeste ta što je njegov otac stradao na veoma isti način kao i moji roditelji. Zašto mi o ovome onaj retard nije dao nikakav dokument, informaciju? Izgleda da mi ne preostaje ništa sem da pridobijem Maksimovićevo poverenje. Čekaj, pa već sam ga i pridobila situacijom kada sam ga privila u svoj zagrljaj i kada sam ja pričala o stradanju mojih roditelja. Kada sam već kod toga, zašto sam se nakon toga osećala lakše?Zašto sam osetila veliko uliće sigurnosti kada mi je uzvratio zagrljaj u trenutku kada sam ispustila suzu i hitro se odvojila?! Šta se ovo dešava? Ostatak dana sam provela u totalno mirnom duhu uz gledanje moje omiljene anime serije koju gledam po, verovatno milioniti put. Da. To je Bungo Stray Dogs ili ti Razuzdani Lutajući Psi. U trenutku kada je trebala da se odigra najbolja scena, u gledanju iste me je prekinulo irititajuće zvono mobilnog telefona koji je bio odmah pored lap topa. Kada sam pauzirala epizodu i uzela mobilni, na samom displeju se ocrtavalo i to ono ime na koje svaki put moje oči naprave obrt. "Opa. Retkost da nam se ti javiš. Aj mi reci šta ti treba?" "Kako je prošao drugi korak misije?" "Kao da je upravo završen deseti. Što?" "Pitam onako. Da li će ti, možda trebati mafija kao sredstvo za izvršavanje sledećeg koraka?" Na njegovo pitanje sam nabavila zloćesti kez "Kao da si znao! Trebaju mi pet člana iz A klase i jedan član izvršnog tela. Nenad po mogućstvu" "Primljeno! Kada trebaju biti okupljeni u tvojoj kancelariji?" "Sutra u 18 časova" "Važi. Idem ja sad. Pozdrav" "Pozdrav" Iste sekunde sam smoreno stisnula crvenu slušalicu i nastavila gledati moj anime. Trenutno se odvija scena koja me je totalno podsetila na veče kada je Lazić zvanično postao vođa...
-Flashback- •Oktobar 2016• Svetlost bele mesečine koja je razvijala tu tminu koja je vladala nebom dok smo Lazić, bivši vođa mafije Krsman Dositejević i ja vodili tipičan mafijaški razgovor uz po koji gutljaj izvršnog crvenog vina koje i sama mafija proizvodi. "Evo Marko, vidiš. Svih ovih 60 godina sam posvetio mafiji da dođe do samog vrhunca, i mnogo mi je drago zbog toga, ali ne znam zašto u meni vlada konstantan nemir?" Na njegovo pitanje sam se samo sarkastično nasmejala i popila jedan gutljaj vina. "Ali, šta će biti sa mafijom posle?" "Taj odgovor, iskreno ne znam, ali sam totalno siguran u to da će mafija biti u još boljem stanju i to da će ta osoba koja će je dovesti do tako nezamislivog uspeha morati da bira između svog srca i svoje sreće" Dok je Krsman zamišljeno gledajući u prozor pričajući o nekoj potencijalnoj budućnosti, Marko je to vešto iskoristio kako bi otišao iza njega i pod bradu mu naslonio maleno, ali tako oštro sečivo. Sudeći po izgledu istog, to je bio jedan maleni skalpel, posle čijeg prerezavanja Krsmanovog vrata se samo čuo jedan glasan krik i naglo prštenje krvi koji je bilo raspršteno oko celog stola. "Ja znam šta će biti, gospodine. Ja ću biti novi vođa mafije. Irina priđi" Na njegovu zapovest sam samo ustala sa stolice, dopustivši čaši da padne iz moje ruke i prospe ostatak vina iz iste, na šta mi je on pružio taj isti maleni skalpel kojim je upravo ubio vođu. "Irina, poklanjam ti ovaj skalpel jer znam da ćeš ga iskoristiti za najbolje svrhe u tvojim misijama" Bez ikakve reči sam uzela skalpel, iz džepa izvadivši maramicu i njome izbrisala krv sa skalpela, kog sam nakon brisanja, zakačila na pojas, odmah pored pištolja i istog trenutka smo izašli iz sobe. -End of flashback -•Maj 2018• ------------------------------------------------------------ Ovaj deo možda i nije toliko zanimljiv, ali je flashback ovog dela priče veoma važan za dalji tok iste, jer će vam on uveliko otkriti sve o Markovoj misteriji koju ne nameravam skorije da otkrivam 😏
