Devojka po imenu Irina Stanković, poznatija kao ćerka jednog od najvećih biznismena Balkana, na svečanosti koju održava njen otac povodom njegovog dugogodišnjeg uspeha neočekivano gubi roditelje u pucnjavi, nakon čega biva oteta četiri godine dok je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
-Maj 2018-
Miloš
Hladan vazduh koji je širio jezu celim mojim telom, naterao me je da polako otvorim oči. Kada su moje oči ugledale svetlost dana, zatekao sam sebe kako ležim na nekoj klupi pokriven nekim šugavim ćebetom, među belim zidovima i sivim rešetkama koje su se nalazile naspram mene. Nemoj mi reći da se upravo nalazim u pritvoru? Čovek u plavoj uniformi koji se kretao hodnikom mi je samo potvrdio da sam zatvoren među četiri zida, ovog puta ne znajući ni sam zašto. Svega što se sećam jeste da je juče na Tv-u izleteo skandal koji je bukvalno razbio moju lepu sliku koju sam nacrtao očiju javnosti i da mi je neka anonimna osoba poslala pismo u kom je napisala mesto lažnog susreta na koje sam sam naivno otišao. Nije valjda...Nije valjda da su tako planirali da me privedu? Došetao sam do rešetke i krenuo da lupam u ista, time isteravajući preveliku količinu besa koja se nalazila u meni. "Alo! Treba mi advokat! Ovo je sigurno neki nesporazum!" Vikao sam na sav glas, ponavljajući ovu rečenicu dok se nije pojavila neka riđokosa devojka. Sudeći po pojasu na kom su se nalazile lisice i pištolj, shvatio sam da je ona inspektor ove stanice. A da. To je Tijana Aleksić. Devojka koja me je uvek privodila ovde kad god sam se umešao ili čak napravio neko sranje u klubovima. "Oho, vidi koga mi to opet vidimo ovde?" Pitala je sa dozom sarkazma koji se izuzetno mogao osetiti u njenom glasu, dok se lagano približavala rešetkama ćelije u kojoj se upravo nalazim. "Aj mi reči, šta ću ja sad ovde?" "Pa prijavljen si da si sinoć u napuštenoj zgradi u bloku 23 upucao Jelenu Veselinović" Kakva Jelena? Još koje sranje će mi smestiti ta kurva? "Želim da telefoniram" "Tačnije, želiš da zoveš nekog tvog pijuna iz mafije ili nekog prijatelja da donese novac za kauciju i time ti spasi dupe. Mislim da je to trenutno nemoguće" Rekla je totalno opušteno i nezainteresovano, dok je bes sve više rastao u meni "Izvini, ali nemam vremena da se zafrkavam sa tobom. Odoh" Okrenula je leđa ka meni i uputila se ka izlazu, dok sam ja ostao u hladnoj ćeliji sav besan i uplašen da ću minimalno 30 godina biti lišen slobode u slučaju ako se sazna za još mojih zločina. Pošto i sam znam da izlivanjem mog prevelikog besa ništa neću postići, odlučio sam da sednem na klupi i prepustim se mojim mislima. - - - - - -Flashback -Jul 2000- Veoma vedar i topao sunčan dan je vladao iznad Dedinja, dok sam u delu dvorišta gde je prevladalalo zelenilo, igrao fudbal sa ocem. Ali, dok smo se igrali, nisam se nešto najbolje osećao, zbog toga što je sve obaveze koje ima preko glave zanemario samo kako bi mi posvetio malo pažnje time što se trenutno igra sa mnom. Lopta koju sam šutnuo ka njemu, zaustavio ju je nogom uzimajući je u svoje ruke, prišavši mi. "Sine, aj sad lepo reci svome ocu šta nije u redu" "Ne znam. Osećam se neprijatno i sebično jer sam te zvao da se igraš sa mnom, ne znajući da imaš puno obaveza koje te čekaju" Na moje reči pune zabrinutosti je samo nabacio blagi smešak. "E sada će tebi tvoj otac nešto da kaže: Da, istina je da imam puno obaveza, ali ti si prioritet. Jednog dana, kada budeš postao zreo muškarac i kad se bude pojavila ljubav tvog života, shvatićeš da je ona bitnija od tamo neke papirne novčanice koju čas imaš, čas nemaš. Pa, da li želiš da nastavimo?" "Da ćale" Rekao sam sa velikim uzbuđenjem na mom licu, a mi smo nastavili da igramo započetu igru. - - - - - -Jul 2000 - End of Flashback * -Maj 2018 Ali, tog divnog čoveka, nažalost više nema. Da je i dan danas živ, možda i ne bih bio ovakav ološ. Ološ koji lomi nevina srca devojaka, rastura živote srećnih porodica,ubija svakog neistomišljenika koji mu staje na put. To je moć osvete. Čoveka promeni. Promeni na gore. Promeni na ravnodušnog stvora koji gleda samo sebe. Kada god se pogledam u ogledalu, proklinjem dan kada sam tog malenog dečaka sa iskrenim osmehom i dugim ciljevima zakopao negde,tačnije, na dnu svoje duše. Zvuk ključeva i otvaranja vrata me je prekinuo u mojim tužnim mislima. "Izvučen si. Kaucija ti je plaćena" Gledam sam inspektorku sa nevericom dok mi je govorila te reči. Ko je mogao da sazna da sam ovde? "Osoba koja ti je platila kauciju sam ja" ------------------------------------------------------------ Hm, pa šta mislite, ko je ta osoba koja je platila da izvuče Miloševo dupe?😋😋 Pa, bombe padaju tako da u narednim delovima čuvajte svoje živce 🤗💘
