Uzdizanje Đavola

20. DEO

Lorena je sela za sto sa Sani. Nalaktila se na sto promuljavši viljuškom po pireu koji se nalazio u tanjiru pred njom. Sani je sipala vodu u čašu i pružila je Loreni koja je sa smeškom prihvatila istu.
- Jesi li okej?
- Da, samo razmišljam o poslu.
- Ne preteruj, posao može da sačeka sada je vereme da se jede.
- Da...

Lorena se zagledala u čašu s vodom nakon čega je pogled vratila na Sani koja je jela prekoputa nje.
- To me podseti, htela sam da razgovaram sa tobom.
- O čemu?
- Nije čemu već kome.
- Nisam sigurna da ti mogu puno pomoći po pitanju Despota, znaš da ga nisam videla proteklih deset godina. I sad... nisam više sigurna znam li ga uopšte, Despot koga ja znam nije bio ubica. Talija se toliko trudila da ga drži daleko od toga, daleko od ovoga, znaš.
- Znam, ali sve će mi biti od pomoći. Odbija da priča samnom, osećam se kao da se obraćam zidu i na sve to nije jeo ili pio već tri dana. Ne znam kako je još na nogama, mislim da ću morati da ga zakačim na infiziju...

Sani se nalaktila na sto pridržavši glavu šakom. Njene oči su se zaustavile na jednom mestu gledajući u daljinu kao da razmišlja.
- Većinu znaš, mogla bih da se prisetim još nečega...

Sani je spustila torbu kraj vrata kako bi mogla da odključa ista. Nekon što je ušla u kuću izula se i krenula niz hodnik.
- Talija stigla sam! Despote! Zar se niko ne raduje jagodama? I imam poklon za rođendanka ovde!

Smešila se ušavši u dnevnu sobu.
- Ništa, moraću da ih pojedem sama i da zadržim poklon...

Ispustila je torbu uz vrisak stavivši ruke preko usta. Na podu pred sobom je videla lokvu krvi u kojoj je ležalo Talijino beživotno telo, kraj koga se nalazio Despot. Pritrčala je dečaku podigavši ga u svoje krilo dok su joj suze lile niz lice. Njegovo telo je bilo slomljeno ali je idalje bio živ.
- Dobro si, dobro si...

Pomazila ga je šakom po obrazu dok je pozivala policiju i zatim i hitnu pomoć. Njeno srce je ubrzano poskakalo dok joj je kroz glavu prolazio strah da će izgubiti i dečaka čije je telo podrhtavalo sve slabije...

Lorena je suzbila obrve slušajući ženu koja se prisećala prošlosti."Bio mu je rođendan..." Pokušavala je da smesti Despota nazad na mestu slomljenog dečaka, ali prosto nije mogla da ga zamisli u tom opisu. Znala je da svi imaju prošlost, svi su nekada bili ranjivi. "Šta se desilo dečaku koga je Sani pronašla? Šta je iskoristilo njegovo slomljeno telo i od njega napravilo mašinu za ubijanje? Da li se dečak koga je Sani našla krije iza tog oklopa ili je nestao upotpunosti?" Lorenu je iz misli probudila Sani koja je uz uzdisaj nastavila sa pričom.
- Završio je u bolnici i nije progovorio ni jednu reč. Rekli su mi da je njegov nervni sistem oštećen, zbog čega više ne oseća bol sem ako, on na skali on 1 do 10 ne prelazi 5. Čim se dovoljno oporavio prebacili su ga na odeljenje za psihjatriju. Nakon dva dana pokušao je da se ubije... Rekli su mi da je znao šta radi i da je želeo da umre, presekao je vene uzduž obe ruke, mislim da ožiljci idalje mogu da se vide... Ne znam kako su uspeli da ga spasu...

Sani je napravila pauzu, bilo joj je teško da se priseća toga. Da se priseća svega što je osećala kada su joj saopštili da Despot bira smrt pre života. Njene oči su svetlucale kao da se suzdržava da ne zaplače.

- Počeo je da priča ponovo nakon godinu dana, ali nije zvučao isto, razumem i zato nisam nikada očekivala od njega da zvuči isto. Zadržali su ga na odeljenju pet godina pre nego što su odlučili da može da se vrati kući. Sećam se kako je izgledao kada su ga odpustili, bio je mršav i bled. Kao da je već odustao, nije mi dopustio da ga zagrlim... Zelela sam da ga odvedem u moju kuću u Engleskoj, ali on je želeo da se vrati u kuću u kojoj je živeo sa Talijom. Nisam htela da ga pustim da se vrati tamo, nikada nije rekao šta se desilo u noći kada je Talija ubijena, ali sam se bojala da će ga dokrečiti da se vrati tamo. Ali takođe sam se bojala da će ponovo podići ruku na sebe, i pomislila sam da će mu možda povratak kući pomoći da nastavi dalje.

Sani je šmrknula kada joj se prva suza spustila niz obraz. Lorena je odmah skočila prišavši joj i zagrlivši je.
- Odlučila sam da ga odvedem kući, na vratima se smejao. To je bio prvi put od nesreće da se nasmejao, kao da je očekivao da će ona biti tu kada otvori vrata. Ali nije bila tu, sahranili su je u zadnjem dvorištu u njenoj bašti. Despot nije bio na sahrani, odbili su da ga otpuste iz bolnice samo kako bi mogao da se pozdraci sa njom. Stvarno je volela tu baštu, jer su je Despot i ona sređivali svakog dana bila je to njihova stvar Despot je proveo ceo dan u bašti, sedeo je na pločniku. Pokušala sam da ga uvedem u kuću ali nije hteo da uđe, pa sam sela sa njim. Pokušala sam da pričam, da saznam ko je ubio Taliju, policiji su trebale informacije znaš... Da nisam ja pričala sa njim oni bi i nisam želela da ga oni pritiskaju. Sledećeg jutra više nije bio tu, izgledalo je kao da je propao u zemlju... I zatim deset godina posle pojavio se pred cvećarom...Kao da se ništa od toga nikada nije desilo...

Sani se osmehnula završivši sa svojom pričom. Lorena je zatvorila oči kako bi još jednom prošla kroz sve što joj je Sani rekla. "Pa, znam zašto mrziš psihologe..." Protrljala je Sanino rame u znak podrške.
- Znaš li možda gde je mogao da ode, imaš li pretpostavku gde je bio deset godina?
- Ne, nemam ni ideju gde je mogao da bude, moraćeš njega da nagovoriš da ti to kaže.
- Hvala ti na pomoći.
- Nema problema...

Despot je sedeo na podu kraj šipki koje su predstavljale jedan zid prostorije. Bio je naslonjen na zid iza sebe sa pogledom uperenim u prozorčić. Lorena je spustila poslužavnik sa hranom na pod i protrljala je šake kako bi ih ugrejala. Otpuhnula je videvši da je doručak koji mu je donela tog jutra netaknut. "Nije jeo ili pio išta, a proveo je ceo dan sa Isakom i grupom... Koji je ovo dan? Četvrti?" Nakrivila je glavu pogledavši u Despota, kojeg njeno prisustvo ni najmanje nije zanimalo. Gurnula je poslužavnik sa hranom pod rešetke i uzela je drugi koji je tu stajao celo jutro.
- Okej, ne moraš da pričaš samnom samo molim te pojedi nešto.

Despot se okrenuo ka Loreni koja ga je molećivo posmatrala, nakon čega je prebacio pogled na poslužavnik koji mu je približila najviše što je mogla. Otpuhnuo je zevnuvši i naslonio je glavu nazad na zid suočivši se ponovo sa prozorčićem.
- Ne mogu.
- Zašto?

Despot je zatvorio oči dok su mu kroz glavu prolazili ubrzani snimci.

Dečak je sedeo u uglu malog kaveza u kome su ga držali. Obgrlio je noge rukama i posmatrao tacnu sa hranom koju su mu doneli dok je slušao krčanje svog stomaka. Znao je da je u pitanju test, zato su ga zatvorili i pretukli. Ali kako da "položi" test? Sedeo je u tom skučenom prostoru posmatrajući hranu danima, šta je bila poenta? Otpuhnuo je i nemogavši više da izdrži uzeo je tanjir i počeo sa jelom. Nije stigao ni da se zasiti pre nego što je zažalio. Visoki i zastrašujuć muškarac, skoro potpuno bele kose i očiju ledeno plave boje ga je izvukao iz kaveza bacivši ga na zemlju. Dečak nije imao snage da ustane i odbrani se zbog izgladnelosti. Aleksove oči su caklile dok ga je udarao pesnicama i svime što je mogao da dohvati. Dečak se sklupčao sakrivši glavu iza ruku kako bi se bar malo zaštitio. Zažmurio je premotavajući snimak u glavi u pokušaju da razume svoju grešku. Nakon pola sata, kada je Aleksu dosadilo batinanje, dečak je bio sav u modricama i svaki deo tela ga je boleo. Dečak se zbunjeno pridigao nakon što se oluja batina utišala. Muškarac ga je uhvatio za kosu podigavši ga sa zemlje i iskrenuvši mu glavu tako da gleda u njegove oči.
- Ne uzimaš hranu i vodu koji su ti ponuđeni, a da ne znaš od koga. Ne možeš dopustiti sebi da zavisiš od neprijatelja, ako se to desi imaju te u šaci. Sve jedno si već mrtav, bar nemoj dopustiti da te ubiju zbog tvoje gluposti i umri svojom voljom.

Aleks ga je bacio nazad u kavez...

Despot je otvorio oči osmehnuvši se.
- Nije bitno...