Uzdizanje Đavola

15. DEO

Dečak je pokušavao da se uhvati za nešto dok ga je crna senka vukla po parketu. Čvrsto ga je držala oko zgloba noze, dok je on grčio prste pokušavajući da se uhvati za nešto i zaustavi se. Izgledalo je kao da ga je senka vukla večno, njegovi obrazi su bili prekriveni suzama. Senka ga je dovukla u dnevnu sobi i pustila ga. Dečak je zajecao videvši crvenu tečnost svuda po podu. Pratio je trag sve dok mu se pogled nije našao na slomljenom telu nedaleko od njega.
- Ma... Mama?

Zajecao je kada se senka spustila kraj tela njegove majke. Senka ju je uhvatila za kosu i podigla joj glavu okrenuvši je ka dečaku.
- Talija, vidi šta sam ti doneo.

Talija je pljunula u pravcu senke i zarežala. Njen glas je bio grub i agresivan, dečak nikada pre nije čuo svoju majku da priča tim tonom.
- Čudovište, kako si mogao to da mu uradiš? On je samo dete.
- Oh, čemu takve reči? Jesi li ljuta ljubavi?

Talija se pridržala rukama i podigla se pokušavši da udari senku koja se samo uspravila i izbegla udarac. Njen nekada svetao džemper bio je prekriven tamnim flekama i mrljama, njeni pokreti su bili uspoteni i izmučeni. Ali se i pored toga borila, njene oči su gorele ispunjne besom i željom da zaštiti dečaka. Dečak je takođe pokušao da se uspravi, ali njegovo telo je bilo previše slomljeno za tako nešto. Njegovo srce je ponovo obuzeo strah kada je video pištolj u rukama senke, cev pištolja se odmarala na čelu njegove majke.
- M.. Mama? Mama bojim se.

Talija je zatvorila oči ne pogledavši svog sina, niz obraz joj je skluznula suza. Njen glas je ponovo bio nežan, čineći da se dečak oseća malo sigurnije.
- Sveće biti uredu, samo zatvori oči.

Dečak je poželeo da posluša majku ali ga je preteći gas senke zaustavio.
- Ne! Ako zatvoriš oči ubiću je!

Dečaku je srce poskočilo, nije zatvorio oči nije ni trepnuo jer ga je bio strah da to uradi. Nije bio spreman da se rastane od jedine osobe koju je voleo više od sebe. Senka je počela da se smeje.
- Despote, vol...

Prasak je odjeknuo kroz prostoriju, dečak se ponovo našao u mraku. Mogao je da čuje sopstvene jecaje dok je nešto u njemu pretvaralo u neobuzdan plamen.

Despot je otvorio oči naglo se uspravivši. Osećao je čudan bol u grudima koji ga je gušio. Stavio je glavu u šake. "Zašto osećam ovo?" Ustao je i osmotrio prostoriju koja je na neki način podsećala na zatvorsku ćeliju. Zapravo zatvorsku ćeliju nekog propalog zatvora iz 16. veka. Zidovi su bili neke zelenkasto sive boje, jedan od zidova je bio napravljen samo od metalnih rešetki i na njemu su se nalazila vrata koja su takođe bila od rešetaka. Na jednom od drugih zidova tik do plafona nalazio se maleni prozorčić ili rupa u zidu koja je bila odvojena rešetkama od spoljašnjosti. Pod je bio samo goli beton, kao i plafon iz koga su virile cevi. Takođe na jednom od zidova su se nalazila i vrata koja su vodila u mali toalet. Krevet na kome je do skoro ležao je izgledao kao da je sklepan od dasaka i cevi, sa dušekom u ćebetom na vrhu. Kraj njega se nalazio stičić i to je bilo sve što je okupiralo poveći prostor. "Šarmantno, minimalistički. "
Zarežao je čuvši korake i okrenuo se ka rešetkama gledajući u hodnik iza njih. Devojka u mantilu je došetala do negove "sobe", sa pozlužavnik sa hranom i vodom. Despot se nemrštio.
- Budan si.

Podigao je obrvu kao da imeva njen zaključak. "Kolumbo mlađi." Lorena je nakrivila glavu skenirajući ga. Njegov vrat je idalje bio crvenkaste nijanse oko crne ogrlice.
- Jesi li dobro?

Nastavio je da je posmatra sa istim izrazom lica. Lorena je sela na malu stoličicu koja se nalazila sa druge strane rešetaka i spustila je poslužavnik na pod.
- Možeš li da govoriš? Isak je stvarno preterao juče nebi me čudilo da ne možeš. Izvini zbog toga.

Despot je bacio pogled u pravcu iz koga je Lorena došla očekujući još nekoga, a zatim i u drugom pravcu za svaki slučaj.
- Isak ne dolazi danas, samo sam ja.

Lorena je gurnula poslužavnik ispod rešetaka pokazavši Despotu na njega.
- Jesi li gladan? Trebalo bi da jedeš.

Devojka ga je posmatrala dok je on samo stajao na istom mestu na kom ga je i zatekla i skenirao hodnik iza nje.
- Niko drugi ne dolazi. Znam da mi ne veruješ, ali govorim istinu.
- Svakome se omakne.
- Dakle možeš da pričaš.

Devojka je nakrivila glavu ponovo mu pokazavši ka tacni sa hranom. Ustala je protrljavši šake.
- Pa, doćiću kasnije.
- Nisam ni sumnjao.

Despot joj je okrenuo leđa nakon čega je devojka otišla. Vreme je prolazilo polako. Despot nije znao tačno koliko je sati, ali mogao je da prespostavi vreme po senkama koje je video kroz "prozor" svoje "sobe". Stajao je na mestu sa koga je mogao lepo da vidi spoljašnjost. Bilo je tiho što mu je odgovaralo, voleo je vreme predaha koje su mu verovatno nesvesno dopustili. Koraci su se ponovo čuli na hodniku kada je napolju zahladnelo i kada su senke već prekrile sve što je Despot mogao videti kroz "prozor". Talasi vetra bi oslabili kada bi prošli kroz "prozor", ali bi idalje uspešno uneli hladnoću u prostoriju i rasporedili je po kamenim zidovima i betonskom podu. Despot je zatvorio oči dopustivši da ga ta hladnoća zapljusne. Koraci su postali glasni i zatim upotpunosti utihnuli zaustavivši se na hodniku pred prostorijim u kojoj je Despot bio.
- Vreme je da prošetamo lisice.

Despot se okrenuo i osmotrio Isaka i Lorenu koji su stajali sa druge strane ograde.

Lorena je prekrstila ruke videvši da je ostao da stoji na istom mestu na kom ga je i ostavila, i da nije ni dotakao hranu ili vodu. Zamilila se, verovatno nije prošlo tako dugo od poslednjeg puta kada je jeo i pio. Odagnala je misao iz glave, kada je Isak otvorio vrata Despotu.

Despot je stajao na istom mestu, sa koga je osmotrio i hodnik.
- Ajde šta čekaš?

Despot je skupio usne i izašao iz prostorije krenuvši za njima niz hodnik....