Uzdizanje Đavola

26. DEO

Dečak tamnijeg tena se osmehnuo ispruživši ruku ka Despotu. Despot je nakrivio glavu osmotrivši dečaka tamne kose i tamnih svetlucavih očiju. Njegova šaka je bila skupljena u pesnicu, Despot je skupio svoju šaku oponašajući dečaka i zatim je ispružio ruku ka njemu sudarivši njihove pesnice.
- Ja sam Zejden. Kako se ti zoveš?
- Despot.

Despot se trgnuo kada je sve oko njega progutala tama. Osvrnuo se oko sebe u potrzi za Zejdenom. Mogao je da čuje njegov i svoj smeh. Osećao je toplotu koju nije osetio od Talijine smrti.
- Braća do kraja.
- Do kraja.

Tamu je odjednom zamenila zaslepljujuća svetlost, zbog koje je Despot morao da zatvori oči. Toplota je nestala, zamenjena probadajućim bolom.
- Pucaj!

Dečak zelenoplavih očiju je poskočio prepoznavši Aleksov glas. Otvorio je oči videvši pred sobom Zejdena. Tamnoputi dečak je klačao na zemlji spuštene glave, njegova leđa su bila prekrivena krvavim posekotinama i bio je sav u modricama. Despot je zacvileo videvši ga takvog, poželeo je da priđe i pomogne mu ali ga je u tome zaustavio Aleksov glas.
- Zašto još nisi pucao?! Čuješ li me?!

Despot je zbunjeno skrenuo pogled na svoje ruke u kojima je stiskao pištolj. Osetio je kako mu se diže kosa na glavi. "Ne, neću da ubijem Zejdena..." U neverici je vratio pogled na Aleksa koji je šetao u krug oko Zejdena. Aleks je frknuo napravivši par koraka ka Despotu, stao je pred njega.
- Zašto ne pucaš? Naredio sam ti da pucaš. (zarežao je nateravši Despota da se trgne)
- Ne. (Despot je tiho promimlao spustivši glavu kako bi sakrio pogled od Aleksa)
- Pucaj Despote! (Aleks je izignorisao dečakovo mumlanje i povisio ton)
- Neću!

Despot je zarežao podigavši glavu. Aleks se osmehnuo, mogao je da vidi strah u Despotovim očima, mogao je da vidi kako mu se ruka u kojoj je držao pištolj trese, ali nije video znakove kajanja ili oklevanja. Aleks je uz smeh odmahnuo glavom. Znao je da će se Despot vezati za Zejdena, mogao je da oseti to kada je naredio da ih stave u istu sobu. Aleks je zarežao, zašto je njegov mezimac imao toliku potrebu da se vezuje za druge? Zašto je imao potrebu da bude ne savršen? Aleks je uhvatio Despota za kosu povukavši mu glavu kako bi ga pogledao u oči.
- Zašto dopuštaš sebi da imaš slabu tačku? Zašto odbijaš da radiš kako ti se kaže?

Aleks mu je slobodnom rukom istrgao pištolj iz ruke, prislonivši cev pištolja uz Despotov stomak.
- Znaš da je ovde kazna za ne poslušnost smrt, pa opet izabrao si da mi protivrečiš.

Aleks je okrenuo glavu prema Zejdenu koji je idalje klečao na zemlji pognute glave.
- Dobro onda, da vidimo šta će onaj kome si dao svoj život uraditi.

Muškarac svetle kose je udario dečka tamne kose u stomak i bacio ga na zemlju, otšetavši do dečka tamnog tena. Podigao ga je na noge koje su se tresle od malaksalosti i bola. Stavio mu je pištolj u ruke i zatim mu prstom pokazao na Despota.
- Izgleda da je odlučio da se menja sa tobom.

Aleks se odmakao korak u nazad sa smeškom posmatrajući Despota koji je ostao da kleči na zemlji pred Zejnom koji je držao cev pištolja uperenu u njega. Znao je da Despot može da se poberi, ali je birao da to ne uradi.
- Ubij ga Zejdene.

Tamnoputi dečak se nesigurno okenuo kako bi pogledao u Aleksa. Nadao se da se ovaj samo šalio, ali na njegovom licu je video samo odlučan pogled i mali jezivi smešak. Ponovo se osvrnuo ka Despotu koji je podigao glavu kako bi ga video.
- Izvini.. (šapnuo je tako tiho da je jedva i sam razumeo šta govori dok mu se oči svetlucale od suza)

Dečko zelenoplavih očiju je zatvorio oči. Čudan osećaj ga je probadao kroz stomak, bio je to isti osećaj koji se pojavio kada je gladao kako mu majka umire. Osećaj koji ga je u isto vreme činio da se oseća tako tužno i živo. Posle puno vremena osetio je kako mu kroz vene teče vatra koja ga je terala da se bori, da preživi. Ali se ipak opirao potrebi da se bori. Znao je da će Aleks ubiti Zejdena, ako dečko ne bude pucao.
Despot je otvorio oči kako bi se oprostio od sveta koji mu je pružio više bola nego mira. Dao je svoj život Zejdenu, koji nije bio spreman da uradi isto. Povredilo ga je to, slomilo iznutra. Ali kada bi mogao da bira ponovo izabrao da uradi isto. Voleo je Zejna više ob sebe, već je oprostio dečaku koji nije mogao da mu uzvrati.

Otpuhnuo je kada je video kako se mišići na Zejnovoj ruci zatežu i zatim spustio pogled. Pocanj mu je ispunio bubne opne, nateravši ga da ponovo zažmuri. Mogao je da se zakune da cviljenje koje je usledilo nakon istog nije dolazilo iz njegovog grla. Metak nikada nije stigao, jedina bol koju je osećao nije bila fizička što ga je zbunilo.

Despot je podigao pogled zacvilevši. Pred njim se nalazilo telo na zemlji, iza koga je stajao Aleks i vrteo pištolj u ruci. Dečak je skočio na noge i pritrčao telu koje se polako gasilo. Stavio je ruke na rupu u njegovim grudima u želji da zaustavi krvarenje iako to nije bilo od velike pomoći Zejdenu. Zejdenove oči su bile prikovane za njegove, ispunjene strahom i bolom preklinjući za pomoć.

Aleks je nakrivio glavu posmatrajući Despota koji poput izgubljenog šteneta plače kraj Zejna. Bio je to prvi put da je video suze na licu tog dečka. Koliko je glup bio, plakao je za nekim ko ga je držao na nišanu. I ko bi ga bez sumnje ubio.
- Dosta, stvarno si mislio da ću ti dopustiti da odeš? Kada sam toliko truda uložio u tebe? Gluplji si nego što sam mislio.

Podigao je dečaka uhvativši ga za vrat jednom rukom dok mu je drugom rukom uhvatio vilicu cimnuši je u svom pravcu. Kako bi naretao dečka da gleda u njega a ne u leš na podu.
- Upamti bol koju sad osećaš. Svaki put kada se vežeš za nekoga završiće se istim ishodm. Svaki put kada odlučiš da mi se usprotiviš završiće se sa istim ishodom, svaki put kada ja odlučim završiće se istim ishodom...