Uzdizanje Đavola

37. DEO

Despot je stao kraj zida ušavši u sobu. Mogao je da oseti kako mu telo podrhtava dok mu je kroz glavu prolaznio snimak svih dešavanja. Uverio se da je sam pre nego što je dopustio sebi da sklizne niz zid. Mogao je da oseti i čuje ubrzano kucanje svog srca. Podigao je svoje šake kako bi pogledao u njih, uhvatio je zglob svoje desne ruke ali nije mogao da zaustavi drhranje. Nije razumeo šta mu se dešava, prošlo je puno vremena od poslednjeg puta kada mu je bilo tako teško da diše. Bio je tako blizu Gregora, imao ga je u šakama ali u isto vreme je bio miljama daleko bez šanse da ga dotakne.

Lorena je išla niz hodnik brzim korakom. Uznemirila se kada je shvatila da je ostavila Despota nasamo sa Aleksom, a zatim i kada je kasnije našla samo Aleksa. Nakon što je zaključila da neće naći Despota ni u sali za vežbanje, uputila se ka njegovoj sobi. "Ako nije ovde moraću da obavestim Markusa da imamo problem..." Nagla se kako bi što pre peoverila sobu, i zatim se ispravila odahnuvši. Despot je sedeo na zemlji naslonjen uza zid. Nije osetila nikakvo olakšanje kada ga je videla, već čudnu težinu koju bi osetila kada pronađe odbačeno štene na ulici. Njegov pogled je nije probadao kao obično, ali izgledalo je kao da on to ne može da primeti.
- Stvarno nije vreme, Lorena.

Njegov glas je zvučao isto, ali Lorena je mogla da vidi kako mu ruke podrhtavaju iako ih je držao pritisnute uz pod. Lorena je čučnula nedaleko od njega. "Jel ovo kako izgledaš bez maske?"
- Despote..
- Ne, ne želim da te slušam. "njegov glas je bio umoran"
- Da li si dobro? Ona dvojica, oni su Aleksovi ljudi? "bila je uporna"
- Lorena ćuti, ućuti. "prekinuo ju je ponovo odmahnuvši rukom kada je još jednom hrela da progovori" Molim te.

Otpuhnula je i klimnula prihvativši to.
- Uredu, sešću pored tebe?

Prišla mu je i sela nagnuvši se leđima na zid. Bila je par centimetara odvojena od njega. Nije više gledao u nju, već je podigao glavu kako bi naslonio potiljak na zid i zatvorio je oči. Lorena je približila kolena sebi i obgrlila ih rukama posmatrajući ga. Prvi put je videla onaj deo njega koji se krio iza okopa. Da li je bio suviše umoran da bi vratio oklop kada se ona pojavila? Ili je Aleksovo prisustvo dovelo do toga da se oklop slomi? Devojka je slušala njegovo disanje koje se polako usporavalo. "Ili je ovo ipak kako je uspevao da izgleda nedodirljivo preko dana pred drugima, slamajući se noću kada je sam?"
Lorena je zatvorila oči odlučivši da mu dopusti da sam odluči kada je dosta tišine. Sedeli su u tišini još par minuta, Lorena se začudila sama sebi kada joj se prispavalo. Nije mogla da poveruje, da se mogla osetiti toliko sigurno u Despotovom društvu. On je bio ubica, u čijem prisustvu bi se svako osetio ugroženo, pa ipak slamao se poput običnog ljudkog bića i baš ta neočekivana ljudskost činila je da se Lorena oseti sigurno.

Despot je otpuhnuo privukavši joj pažnju, mogla je da vidi osmeh na njegovom licu. Bila je to loša imitacija njegovog ne iskrenog smeška. Nije gledao u nju dok je pričao.
- Znao sam da ćeš mi uništit reputaciju čim sam te video.

Nakrivila je glavu ležerno protrljavši oko kako bi pokušala da otera pospanost.
- Stvarno mi se nesviđaš, zar nemaš dovoljno svojih sranja? Zašto moraš da se baviš i tuđim?
- Imam, ali ja nisam jedina koja se nosi sa tim sranjima. Lakše je nositi se sa tim sranjima kada nisi jedini koji ih nosi, ja želim da budem taj neko ko će pomoći drugima i preuzeti malo njihovih sranja na sebe. I čisto da znaš ti se meni sviđaš.

Despot je ponovo zatvorio oči pridržavši glavu rukom.
- Znam, ja se svima sviđam.

Nasmejala se čuknuvši ga u rame. Okrenuo je glavu ka njoj prošavši šakom kroz kosu. Naslonila je glavu na ruke koje je držala na kolenima. Idalje je mogla da vidi kako mu se ruke tresu ali blaže i njegov pogled je idalje izgledao prisutno. Još uvek nije vratio masku.
- Šta si planirao da radiš nakon što se osvetiš Gregoru?

Despot je podigao obrvu kao da nije razumeo šta ga je pitala. Lorena je skupila usne strpljivo čekajući odgovor, dobro je znala da pitanje može da ga natera da vrati masku ali bilo je i šanse da zapravo odgovori. Skrenuo je pogled pre nego što je odgovorio.
- Ništa.
- Ništa?
- Posle toga nema ničega za mene...Za..."oklevao je, pre nego što je odmahnuo glavom i nastavio" Za život moraš da se boriš, pogotovo u ovom svetu. Osveta je razlog zbog kog nisam prestao da se borim. Posle toga nemam ništa.
- Drugim rečima ne planiraš da živiš dugo nakon Gregora?

Despot joj nije odgovorio, ali Lorena je tišinu prihvatila kao potvrdan odgovor. Dobro je znala da svet u kome on živi oduvek, i u koji je ona uvučena nije bio lepo mesto. Znala je da za opstanak u tom svetu mora da se bori i znala je da ta borba sve što je on oduvek radio, na kraju krajeva njegovo telo bilo je dokaz te borbe. Lorena je skrenula pogled, razmislivši i zatim ga opet vratila na Despota.
- A Bela? Sani?

Despot joj opet nije odgovorio što je shvatila kao da je već odlučio da neće živeti puno posle Gregora.
- Da li te život stvarno toliko boli?
- Lorena, "nasmejao se" znam da život voli da udara tamo gde boli. Ali čini mi se kao da sam mu ja omiljena meta.
- Nisam očekivala da ćeš ikada, dobrovoljno voditi ozbiljan razgovor o sebi sa mnom. "rekla je nakon kraće pauze"
- Osuđuješ li moj nervni slom?
- Da li je ovako svakog dana?

Lorena ga je posmatrala dok je razmišljao posmatrajući nešto iza plafona. Nije bila sigurna do koje mere će joj dopuštati da postavlja pitanja i odgovarati na ista.
- Nekim danima osetim sve odjednom, dok drugim ne osetim apsolutno ništa, i ne znam šta je gore.? Utapati se pod talasima ili umirati od žeđi.?

Lorena je otvorila usta kako bi odgovorila, ali ju je prekinuo glas koji je odjekivao hodnicima dozivajući je. Prepoznala je Isaka po celom arsenalu psovki koji je pritom prosuo po nekome ko ga je zakačio u nezgodnom trenutku. Despot nije odreagovao ni na koji način. Lorena je podigla obrvu ka njemu primetivši da su mu oči polu zatvorene čineći da izgleda iznervirano i umorno u jednom. Pridigla se nakrivivši glavu.
- Izgledaš umorno, trebalo bi da spavaš.
- Cenim ponudu, ali ja ne spavam. Ljudi vole da se prikradaju kada ne obraćaš pažnju. A i moj mozak ima jezivu naviku da postaje uvrnut u takvim situacijama.
- Plašiš se svojih snova? "upitala je nakon kraće pauze koju je iskoristila da protumači njegove reči"
- Da.

Lorenu je iznenadilo to što joj je umesto potvrđujuće tišine zapravo odgovorio. Zagrizla je usnu razmislivši malo.
- Despote, mogu li da te ostavim samog?
- Molim?

Pogledao ju je zbunjeno, mogla je da ga zamisli dok govori kako mu ne treba dadilja. Ali to nije bila poenta njenog pritanja.
- Nećeš...? "htela je da pijasni svoje pitanje, ali ju je on prekinuo sa smeškom"
- Ubiti se? Šta sam sad papučić? "namrštio se i skrenuo pogled"
- Hoćeš li se ubiti? "ponovila je ne zadovoljna odgovorom"
- Ne. Rekao sam ti već idem posle Gregora. Trebalo bi da odeš pre nego što Isak upuca jadnika koji ga je iznervirao."nije je ni pogledao"

Rekao joj je vrativši je u stvarnost kako bi opet čula reku psovki i pretnji koje su tekla hodnicima. Lorena je klimnula i krenula, zaustavila se na vratima, pogledavši ga još jednom.
- Stvarno bi trebalo da spavaš.