Uzdizanje Đavola

2. DEO

Despot je napustio zgradu. Napolju se vreme malo primirilo, kiša je prestala da pada dopustivši da njeno mesto zauzmu prohladan povetarac i smrad gradskih isparenja. Despot je zapalio cigaretu i prošao rukom kroz kosu krenuvši niz ulicu ubrzanim korakom. Imao je puno posla da obavi danas. Dan je proticao brzinom svetlosti. Despot je bio forusiran na proučavanje okoline, završavao je sa pripremama pre nego što može da se stvarno baci na posao. Kada je zakoračio u ulicu Fridriha Mailsa, koja se nalazila jako blizu luke, mrak se več počeo nadvijati nad gradom. Nakrivio je glavu primetivši neku pometnju u dnu ulice. Mogao je da prepozna svoju metu u društvu tri mafijaša. Kada im se još malo približio zviznuo je kako bi ga primetili. Njegova meta Ilion Merkez je bio prvi da ga primeti i pobuni se.
- Hej, šta ćeš ti ovde društake? Ovo je privatan posed.
- Ozbiljo, uh nisam primetio. Tražim Iliona Merkeza, da ne znaš možda gde se taj zagubio?

Ilion i njegovo društvance su izgledali poprilično zbunjeno. Ali je Ilion sve jedno odlučio da uzme stvari u svoje ruke i preteći se približio se Despotu narušavajući mu privatan prostor.
- Zašto se raspituješ za mene mali?
- Znači jesi ti! Pa, došao sam da bih preneo poruku.
- Ličim li ti ja na jebenog poštara? Nestani dok te još nisam izrešetao!
- Čemu agresija? Nisam došao ovde sa namerom da vas pobijem, ali ako nešto ne volim to su pretnje.

Despot se nasmejao na neki čudan i izopašen način kada je Ilion uperio pištolj u njega. Nakrivio je glavu i podigao ruke otvorivši šake koje su bile pune metaka. Ilion je povukao okidač u neverici ali se ništa nije dogodilo. Despot je opustio šake pustivši da se metci raspu po zemlji.
- E sada ću morati da vas povredim...

Noć je prekrila Meksičko nebo, dok je hladan povetarac pustošio ulice. Despot je obrisao ruke od krvi o majcu jedne od svojih žrtava, zatim je prišao Ilionu koji ga je posmatrao sa strahom u očima iz bare krvi i blata u kojoj se valjao. Uhvatio ga je za okovratnik i povukao podigavši ga na noge.
- Jesi li upamtio poruku?

Ilion je uplašeno klimnuo nateravši Despota na smeh. Voleo je da vidi strah u očima onih koji su ga posmatrali, nije to bio neki čudan hir. Strah je taj koji čini ljude lojalnim, pogotovo strah za bližnje. Despot ga je potapšao po ramenu dva puta i zatim mu prstom pokazao ka ulici koju je prekrivala mračna senka hladne noči.
- Trči, ne volim da čekam.

Ilion je potrčao bez razmišljanja kao da ga sam đavo juri, posrtao je zbog povreda i mogućih preloma koje mu je Despot naneo. Nakon par minuta već je nestao duboko u tamnoj noći. Despot je izvukao još jednu cigaretu iz jakne i polako krenuo u drugom smeru. Zviždao je prolazeći pustim ulicama siromašnog okruga. Halisko mu se činio kao simpatično mesto iako se nije preterano razlikovao od ostatka Meksika. Njegov prvi utisak na Halisko je popravila devojka koju je upoznao pijan. Nije zabludan, nije voleo tu devojku, voleo je zabavu koja je dolazila uz nju. Voleo je to što je ona odmah shvatila da neće dobiti više od noćnog provoda od njega. Malo se premišljao i zatim izvukao telefon pogledavši na sat. Noć je još mlada. Okrenuo je jedan od kontakata u telefonu i odslušao kako zvoni tri puta pre nego što se slušalica podigla sa druge strane veze. Čuo je blag ženski glas, zajedno sa nekim komešanjem glasova u pozadini.
- Da?
- Nisam uspeo da nađem ženu i decu.

Čuo je tihi kikot sa duge strane telefona.
- Treba ti pomoć u traženju jeli?
- Zašto bih te inače zvao Pinky?
- Gde da te nađem i kad?
- Za pola sata, znaš gde živim.

Prekinuo je vezu nastavivši niz mračnu ulicu prema svom stanu...