Devojka u pidžami ✔️

Devojka u pidžami 38

38

Završili smo sa pakovanjem jer se selimo u novu kuću, presreo nas je na vratima... Pretio je da će iseći dete iz nje i... Proderao sam se kada sam video da se vrata od stana otvaraju kako bih Vanji odmah skrenuo pažnju na ono što se dešavalo... Znali smo da on neće odustati, ali nismo mogli ništa da uradimo povodom toga zakonski... Imao sam pištolj za svaki slučaj iako nisam mislio da će se ovako nešto ikada desiti zaista... Znao sam da je pištolj ispod kreveta sa desne strane... Upucao je Filipa i držao je nož na njenom stomaku i pištolj na njenoj slepoočnici... Podigao je pištolj ka meni čim se ona srušila i ja sam bio brži...

Kada sam otvorila oči bila sam u krevetu u mrklom mraku. Spustila sam odmah ruke na stomak osećajući ranu tamo, svaka nada da je sve bila noćna mora je isparila, živela sam u noćnoj mori jer nisam osetila nikakvo pomeranje ispod mojih prstiju, nije bilo ničega tamo.
,,Anja...", prošaputala sam tiho i počela da jecam jer nije bila tamo.
,,Nije Vanja tu, ali ja sam tu. Sve je u redu ljubavi, nemoj da paničiš i pomeraš se previše jer si izgubila dosta krvi i tvoj organizam je jako slab", čula sam poznat glas iako je bio promukao i pokušala da pronađem njegovo lice u mraku. Odmahivala sam glavom i dalje jecajući čak i kada sam ga pronašla jer ništa ne može da učini sve ovo boljim, pa čak ni on.
,,Gde je Anja?", pitala sam dok mi se grlo kidalo jer je bilo toliko suvo da sam imala osećaj da gutam staklo kada sam pokušala da ga ovlažim.
,,Sve je u redu, nemoj plakati", osetila sam ruke na mom licu i usne na mom čelu. Celo moje telo je odustalo od želje da se uopšte bori za išta jer mi nije dao odgovor koji sam želela da čujem.
,,Ništa nije u redu, ona je umrla i za sve sam ja kriva", prošaputala sam sama za sebe i bila zaslepljena kada se noćna lampa upalila sa moje desne strane. Škiljila sam dok je Filip uspaničeno prelazio pogledom preko mog lica. Pružio mi je čašu sa slamčicom i ja sam odmahnula glavom. Nisam želela da pijem, da jedem, da živim.
,,Ljubavi popij vode jer bulazniš."
,,Ne pravi me ludom, nije ovde osećam da nije ovde. Nemoj me lagati i sedeti ovde govoreći mi da će sve biti u redu, neće biti u redu jer je ona umrla i ja neću jebenu vodu. Ostavi me na miru i idi", pokušala sam da ga odgurnem od sebe, ali nisam zaista imala snage, a ni volje da uradim to jer nije bilo važno. Njegovo lice se rastužilo iako me je gledao nežno.
,,Anja? Beba?", pitao me je raznežen ovime kao da ne pričamo o istoj bebi uopšte. Prekrila sam moje lice i počela da jecam iako suze nisu tekle jer sam bila očigledno dehidrirana.
,,Nemoj plakati molim te, sve je u redu kažem ti. Beba je dobro iako jesam iznenađen što ti uopšte misliš da je žensko", svukao je dlanove sa mog lica i ja sam morala da odmerim njegovo lice jer mu nisam verovala.
,,Da li mi govoriš istinu?", pitala sam moleći ga pogledom da me ne laže jer neću podneti ako je ovo laž.
,,Dvadeset deveti septembar, četrdeset sedam cantimetara, dve hiljade i šesto pedeset grama, liči na mene", odgovorio je smešeći se ponosno, a ja sam osetila kako mi ruke i noge trnu od olakšanja.
,,Dečak ili devojčica?", pitala sam gušeći se na knedlu u grlu. Bilo mi je neverovatno čudno da sam rodila dete i da ga nisam ni videla niti znala koji je pol uopšte.
,,Anja", odgovorio mi je i ja sam napravila grimasu i počela da plačem, a Filip je seo kraj mene i podigao me tako da sam se naslonila na njegovo rame i plakala dok je on ljubio moju kosu.
,,Savršena je, jedva čekam da je vidiš. Hvala ti na najboljem poklonu ikada i želim da ih imamo još pet i da sve budu devojčice jer je ona nešto najlepše na svetu i jer će tako moje glupo prezime umreti sa mnom", brbljao je kao da nije ni svestan šta govori, a meni je po prvi put bilo jasno zašto on toliko želi devojčicu.
,,Dečacima ćemo dati Vanjino prezime", promrmljala sam smešeći se dok sam plakala jer nije imalo potrebe da mu govorim koliko ja čekam da vidim našu Anju. Mada jesam sada pomislila i na Vanju i osećala se užasno iako sam bila dezorijentisana. ,,Kako je Vanja? Kako su svi?"
,,Svi su dobro, sve je u redu, Vanja je dobro, nemoj o tome brinuti sada", odgovorio mi je i zagrlio me nežno.
,,Što se tiče toga da moji sinovi nose Vanjino prezime, samo preko mene mrtvog. Nije mi baš toliko važno da moje prezime umre sa mnom, biću srećan i ako budemo imali mušku decu ne brini se", odgovorio je i poljubio me, a onda udahnuo glasno pre nego što se udario preko čela i izvadio telefon iz džepa. Nisam progovarala dok sam pila vode i gledala napeto kako lista slike i konačno mi pokazuje našu Anju. Prva slika naše Anje. Filip leži na krevetu sav krvav, noge u zavoju i smeši se ne skidajući pogled sa malog smežuranog lica koje se mrštilo besno jer je bilo iščupano iz mog stomaka pre vremena. Moj pogled se spustio na Filipovu nogu koja je bila ispružena kraj mene, videla sam sada i štap koji je stajao naslonjen na krevet kraj njega. Podigao je moju bradu i pokazivao mi je dalje slike kako mu ne bi postavila pitanje koje sam želela da postavim. To je bila jedina slika na kojoj ju je držao uopšte jer su sve ostale slike bile sa njom u inkubatoru i celom našom porodicom koja je došla da je vidi pre mene. Svi su se smešili zaljubljeno, Vanja je plakao i to me je nasmešilo i čim mi je pokazao zadnju sliku ja sam počela da plačem i on je podigao moje lice kako bi me poljubio.
,,Žao mi je zbog svega što se desilo. Za sve sam ja kriva i ti si tako divan i mogao te je ubiti, skoro sam izgubila Anju zbog toga... Trebala sam ti reći sve i za Vanju i...", prekrio je moja usta i nasmejao se.
,,Nisi ti ni za šta kriva i sve je u redu Saša, mi smo dobro i imamo Anju i ne postoji ništa, pa čak ni smrt što bi me odvojilo od vas. Znao sam da si bila sa Vanjom, on mi je sam to rekao jer je znao da ti nećeš rizikovati i da ćeš misliti da ja neću moći to razumeti. Nije mi bilo drago iz prva naravno, ali kada mi je Vanja objasnio sve bilo mi je jasno da je to razlog zašto je vaš odnos jak koliko jeste, jer nema sumnje niti pitanja šta bi bilo kad bi bilo. Čak i da nisam znao nisam mislio ništa što sam rekao pred njime jer sam morao reći ono što je on želeo da čuje. Osim toga jeste bio u pravu, jesam slepac kada si ti u pitanju i verovatno bih i dalje bio sa tobom sve i da se Anja rodila sa crnom kosicom i Vanjinom bradom", objasnio je i poljubio me, a ja sam čak i uspela da se nasmejem tome što je rekao.
,,Ne mogu da verujem da je gotovo i ne mogu da verujem da se uopšte desilo... Vanja ga je upucao u glavu!", slike su navirale i terale me da brbljam jer zaista nisam mogla da verujem da se desilo ono što se desilo i iskreno sam se nadala da će se Filip nasmejati i reći mi da opet bulaznim kako bi mene umirio jer nisam mogla da verujem da je Vanja morao nekoga da ubije zbog mene i da živi sa time do kraja njegovog života, ali Filip se namrštio i skrenuo pogled.
,,Šta sam propustila?", pitala sam jer je toliko bilo očigledno, a on je uzdahnuo mršteći se besno.
,,Nemaš pojma koliko mi je žao zbog svega Saša", prošaputao je i stisnuo me taman toliko jako da me ništa nije bolelo.
,,Nisi ti kriv Filipe, ja sam kriva, on je kriv, ali ti nisi", uveravala sam ga i pokušavala da okrenem njegovo lice ka sebi, ali on je samo stegao vilicu i odmahnuo glavom.
,,Nije nam bilo jasno kako je uopšte znao gde smo i kako nas je pronašao. Policija je našla odgovor u njegovom telefonu i uhapsila osobu koja mu je dala informaciju kako da dođe do tebe", odgovorio je i ja sam piljila u njegovo lice u neverici jer nije bilo moguće ono što mi je govorio.
,,Elenor?!", nisam mogla da verujem i osećala sam se užasno kada sam to izgovorila na glas, ali Filip nije rekao ništa, samo je zatvorio oči i stisnuo usta čvrsto.
,,Elenor...", ponovila sam u neverici i Filip se okrenuo ka meni i uhvatio moje lice nežno.
,,Da sam mislio da postoji i najmanja šansa da ovako nešto uradi ubio bih je, ubio bih ih sve, znaš to? Da Vanja nije došao kad jeste rizikovao bih svoj život da spasim vas, znaš to? Nisam želeo da ga izazivam i zato nisam ništa radio, čekao sam momenat da počne da gubi kontrolu."
Znala sam to i nisam ga krivila uopšte, samo sam bila u neverici još uvek. Žena me je toliko mrzela da je bila u stanju da ubije i mene i svoje nerođeno unuče.
,,Filipe nisi ti kriv i znam da bi uradio sve što možeš da nas zaštitiš jer jesi. Kako je tvoja noga?", pitala sam ga kada sam uspela da progovorim, a on je spustio pogled na svoju nogu i prešao desnom rukom preko butine pre nego što je slegnuo ramenima i zagrlio me sa obe ruke.
,,Preživeću, ništa nije toliko strašno koliko mi je bilo strašno dok sam gledao kako drži nož na tvom stomaku i pištolj na tvojoj slepoočnici jer sam znao da će uraditi to i da ja neću stići do vas na vreme i da Vanja ne može da ga upuca bez da to ne osigura da ćeš i ti umreti isto."
,,Ne mogu da verujem da si imao pištolj u kući", odmahnula sam glavom i udarila ga preko ramena jer sam želela da ga nasmejem nekako i uspela sam.
,,Mislim da želiš da mi kažeš hvala što sam pustio da me Vanja nagovori da uzmem pištolj i što sam mu rekao gde se nalazi?", nije ni on nastavljao sa temom na težak način, a ja sam prevrnula očima navodno terajući inat iako sam se naježila pri pomisli na to šta bi se desilo da nije imao pištolj u stanu.
,,Da li si ti dobro stvarno? Dvoumim se da zovem doktora, ali ne želim da te ostavim samu", nabrao je obrve nervozno, a ja sam na momenat razmislila o tome da li jesam dobro. Osećala sam se slabo, rana na stomaku me je bolela, ali jesam bila dobro.
,,Dobro sam, ali ga zovi jer želim da vidim Anju odmah."

Svađala sam se sa doktorom pola sata i svađala bih se tri dana da mi nisu dozvolili da odem da je vidim i kada sam je konačno videla sve u mom životu je izgubilo svoj smisao i dobilo nov. Mazila sam plastičnu kutiju u kojoj je bila kao mali hrčak i osetila Filipove ruke oko mojih ramena i sve je bilo kako treba, barem sam znala da će biti čim odemo našoj kući. Naša Anja je bila naša i mi smo bili njeni roditelji i ona je bila najlepša beba na svetu jer je ličila na njenog tatu.