Devojka u pidžami ✔️

Devojka u pidžami 23

23

Pošto nisam radila i pošto nisam imala predavanja i pošto je Filip tvrdio da se moje mišljenje promeni za sekundu već sutradan sam išla sa njime u njegovu firmu. Obukla sam na sebe jedine pantalone koje sam imala, jedine crne jednostavne štikle koje sam imala i jedinu belu košulju na tufne sa mašnom oko vrata. Nisam imala ništa elegantnije od toga i nije pomagalo to što me je Filip svakih par sekundi pogledao i nasmešio se pre nego što bi odmahnuo glavom. Nisam mogla ići tamo u mojoj uobičajenoj odeći kada je on uvek išao u odelu, košulji, kravati ili leptir mašni i cipelama. Čim se parkirao u hlad koji je bacala na nas ogromna staklena zgrada koja je bila njegova ja sam se zaledila, koga ja zajebavam što sam uopšte ovde sa ovim čovekom kojem sam rekla da ću se udati za njega, ovo nema smisla i ja nemam šta da tražim ovde. Trgla sam se kada su se vrata otvorila sa moje desne strane i kada sam videla Filipa kako me gleda nervozno na nekoliko momenata sam pomislila da ja njega ne poznajem uopšte jer ja ne poznajem njegov svet ni najmanje iako se on veoma lako oblikovao u mom. Plašila sam se da izađem i zakoračim u njegov svet jer je to strana njega koju ja ne znam i koju nisam nikada videla na delu zapravo, samo sam je čula kada bi pričao telefonom i to je bilo dovoljno da znam da ne želim da ga danas gledam ceo dan kao stranca.
,,Saša ako ne izađeš sama izneću te iz auta", rekao mi je smešeći se jer nije bio ozbiljan, ali je bilo očigledno koliko je bio nervozan jer ja samo sedim tu zaleđeno kao da me vodi na klanje.
,,Juče sam bila konobarica, a danas treba da izigravam da znam da se ponašam kako treba u tvom svetu i da znam šta radim. Malo sam nervozna, izvini", objasnila sam dok mi je glas vibrirao, a njegov pogled je odmah smekšao. Čučnuo je sa moje desne strane i smešio se nežno.
,,Samo želim da vidiš gde provodim sate svaki dan i želim da imam jedno sećanje na tebe u mojoj kancelariji kako bi stvarno mogao da zatvorim oči i da zamislim da si tu sa mnom."
Bilo je to nešto najlepšte što mi je mogao reći i ja sam zaista želela da znam kako izgledaju sve te prostorije kroz koje sam do sada samo mogla da ga zamislim da šeta u mojoj mašti. Želela sam da vidim kako izgleda njegova kancelarija i da vidim koliko je drugačija od onoga što sam ja zamislila. Svejedno sve te želje nisu potisnule ono što sam ja znala.
,,Osramotiću te pred svima."
,,Vodio bih te u pidžami i čupavim rozim čizmicama i dao otkaz svakome ko te pogleda popreko jer ja tebe volim takvu kakva jesi i želim da ti voliš mene takvog kakav jesam i prihvatiš ono što ja ne mogu da promenim i da hoću, a neću jer jebeno volim to ko sam i šta sam i ono što radim. Svi ljudi u toj firmi zavise od mene i ja volim što znam da oni mogu da imaju siguran posao i da dođu kući svojim porodicama i mogu da im obezbede hranu i odeću i sve što ide uz to. Ja volim što radim svoj posao dovoljno dobro da svi ti ljudi ne moraju da brinu o tome kako će preživeti i da li će imati posao sutra. Radim koliko radim najmanje zbog sebe jer..." uzdahnuo je i nasmešio se nervozno pre nego što je nastavio. ,*Rizikujući da se nikada ne pomeriš odavde rećiću ti da sve ovo nije ni desetina i ja neću propasti bez ovoga, ali sam odgovoran za sve njih i njihove porodice i to je razlog zašto toliko radim i želim da ti to vidiš i budeš ponosna na mene kao što sam ja uvek ponosan na tebe. Ja stalno milsim kako ću te osramotiti jer ću reći nešto što će tvojim prijateljima biti bezobzirno jer sam svestan da meni novac ne znači koliko njima ili ću možda previše delovati nadmeno ako uzmem da platim račun i nikada ne znam kada je pravi momenat za šta, ali ti se nikada ne obazireš na to osim kada si ti i samo ti u pitanju. Ne moraš unutra ako ne želiš i ne moraš nikada ući unutra, ali ja bih to voleo jako jer izgledaš fenomenalno i želim da te pradiram pred svima."
,,Mnogo brbljaš kada si nervozan", odgovorila sam i nasmešila se jer je klimnuo glavom i slegnuo ramenima, ali ja sam uhvatila njegovo lice i poljubila ga kratko zbog svega što je rekao.
,,Rekla bih ti svašta za ovaj tvoj maleni govor ohrabrenja, ali ću ti samo reći da ne treba da misliš da ja nisam ponosna na sve što ti radiš jer jesam i da moje večito odbijanje da mi ti kupiš nešto nema nikakve veze sa time jer nema. Ja sam preponosna na tebe i šta si sve uspeo toliko rano u svom životu i kako se nosiš sa silnom odgovornošću koja je na tvojim ramenima i ne mislim samo na sve ljude unutra već i na tvoje sestre i Hanu i mene", objasnila sam najbolje što sam umela i gledala ga kako prevrće očima jer je mislio da ne zaslužuje takve pohvale od mene, a ja sam se osećala užasno jer mu nisam nikada do sada ovo stavila na znanje i tek sada sam shvatila koliko sam ga zapravo terala da se oseća kao da je mene sramota na neki način što on radi i ima para.
,,Da li to znači da možemo unutra?", pitao je bez komentara jer bi se to razvilo u raspravu i moje dokazivanje reči koje on izgleda ne može prihvatiti jer do sada nije imao ni jedan dokaz da ja tako mislim.
,,Idemo unutra, ali me nećeš paradirati kao komad mesa, samo me vodiš u obilazak", klimnula sam glavom na kraju i konačno uspela da se pomerim kako bih izašla napolje i gurnula ruke u džepove jer nije bilo šanse da ga držim za ruku i da svi znaju ko sam ja.