Svjetla velegrada

19. dio

"Zar ti nisam rekao da ne kupuješ poklon?", upitao je gledajući u crvenu kesu koju sam držala u krilu.
"Kako da dođem na rođendan čovjeku, a da mu ništa ne kupim? Nisi mi rekao ni na koji splav idemo.", odgovorila sam.
"River.", rekao je ne skrećući pogled s ceste.
"Mislila sam da splavovi rade  samo ljeti.", rekla sam.
"Pa i rade. Međutim lepo je vreme pa smo iznajmili splav.", odgovorio je.
Tek sam sada bila zatečena.
"Koliko će nas to biti?", pitala sam.
"Mnogo. Ali rekao sam ti glavnu ekipu s kojima ćemo biti skoro celo veče.", odgovorio je.
Zapazila sam da je obučen jako dobro. Crna košulja sa raskopčanim prvim dugmadina, i neki skupi sako. Odakle li studentu ovoliko para, opet sam se upitala.
"Jel' voliš narodnjake?", pitao je skrećući.
"Volim.", rekla sam i nasmijala se.
"Ne sekiraj se onda. Provešćeš se lepo. Obećavam.", rekao je i za ruku me izveo iz auta.
Kada smo ušli na splav ostala sam totalno zatečena. Gledala sam često žurke na splavovima na internetu, ali nisam ni sanjala da to izgleda zapravo ovako. Gomila ljudi i preglasna muzika. Čim smo ušli konobari su nam donijeli šampanjac i pozdravili Nikolu kao starog znanca. Znači često je ovdje. Prišli smo slavljeniku i opet sam vidjela koliko je zapravo svijet mali.
Prvo me upoznao sa dečkom kojem je bio rođendan, zvao se Bojan. Također je bio jako fino obučen. Pored njega je bila neka djevojka, mnogo opuštenija nego što sam zamišljala Beograđanke. Zvala se Jelena i nosila je sivu haljinu, i baš kao i ja, bundu.
Fina neka porodica.
Prišao je tada za sto i neki momčić, vjerovatno tek punoljetan, ali po stasu i oblačenju nije zaostajao za Bojanom i Nikolom.
"Ja sam Branko.", rekao je i pružio mi ruku. Osjetila sam njegov pogled na sebi.
"Najmlađi brat.", šapnuo mi je Nikola.
Tada sam primijetila i jedno poznato lice.
Vodič je stajao za stolom u odijelu.
"Milan.", rekao je i pružio mi ruku.
Danas smo se upoznali, pomislila sam. Iako mi zapravo nije rekao svoje ime. Klimnula sam glavom, ne govoreći mu svoje ime.
Znam da ga je zapamtio.
Ubrzo je na binu izašla pjevačica i atmosferu dovela do usijanja. Jako sam se dobro zabavljala. Baš ovakvim sam zamišljala život u Beogradu. Zaboravila sam na vrijeme iako sam u 9 ujutro morala biti ispred hotela. Danas smo imali predavanja na univerzitetu, a navečer večeru sa par njihovih studenata. Vjerovatno glavnih iz tih njihovih organizacija.
Primijetila sam kako me Milan čudno gleda, ali i pogledom strijelja Nikolinu ruku oko moga struka. Nisam gledala na sat, a vrijeme je prebrzo prolazilo. Nekad oko 3 ujutro osjetila sam da mi telefon vibrira u torbici.
Odmakla sam se par centimetara od Nikole i otvorila poruku. Bila je od Dine. Pročitala sam sadržaj, kritike jer sam još uvijek u gradu, a ne javljam se. Odgovorila sam kratko i vratila se za sto. Na Nikoli se vidjelo da je pijan, ali je idalje uzimao čašu za čašom.
"Jesam ti rekao da ćeš hteti da ostaneš sa mnom?", rekao je i nasmijao se.
Kako su mu se oči caklile.
"Pa izgleda nisi pogriješio. Imaš predavanja ujutro?", pitala sam.
Ustuknuo je. Opet je par sekundi razmišljao prije nego mi je dao odgovor.
"Nemam. Imam pauzu par dana.", rekao je.
Opet mi se činilo kao da čeka da li ću prihvatiti njegov odgovor.
"Ja imam. Moram biti u 9 ujutro ispred hotela. U pola 10 imamo prvo predavanje na Univerzitetu.", odgovorila sam.
"Odbaciću te ja gde god bude trebalo. Opusti se slobodno.", rekao je dodajući mi čašu nekog jarko plavog pića. Prihvatila sam je i otpila gutljaj. Svidio mi se okus.
Odjednom se nisam sjećala ni Dine, ni Mustafe ni zašto sam ja zapravo tu.
Živjela sam samo za trenutak.