Svjetla velegrada

29. dio

Probudila sam se rano. Mučili su me snovi, potresla me sinoćnja svađa sa Dinom. Voljela sam je kao rođenu sestru, a ono što je sinoć izgovorila nikako nije ličilo na nju.
Pogledala sam na drugu stranu, ona je spavala.   Mirno, bezbrižno. Nije nju bilo briga što je mene povrijedila. I onda sam ja loša prijateljica.

Pogledala sam u svoj telefon koji je stajao na ormariću. Dva propuštena poziva od Nikole. Zvao je sinoć, nakon svađe s Anesom, tokom svađe s Dinom. Ustala sam iz kreveta i obukla prvo što mi je bilo pod rukom. Nisam mogla sjediti u ovoj sobi ni sekunde. Sišla sam u hotelski bar da na miru popijem kafu i razmislim. Pozvala sam Nikolu.

"Hej, Zeyna ovdje.", rekla sam nakon što se javio. Nije zvučao pospano, već kao da nije ni spavao. Kao vampir.
"A šta misliš da te nisam prepoznao?", pitao je.
Nasmijala sam se. Sitnica, ali mi je malo barem popravila jutro.
"Zašto si sinoć zvao?", pitala sam.
"Prijatelj mi radi u tom hotelu.", odgovorio me.
"Pa si me zvao da ga pozdravim u tvoje ime?"
"Ne, nego je rekao šta se sinoć desilo.", rekao je sasvim mirno kao da sam razbila slučajno čašu ili prosula nešto u kafiću.
"Šta?", pravila sam se luda jer mi se nije dalo i njemu objašnjavati.
"Da si se posvađala s onim momkom i da si ga udarila.", rekao je.
"Pa? Kakve ti veze imaš s njim?", pitala sam.
"Pa čuo sam da je i moje ime bilo tema.", odgovorio je.
"I šta si htio sinoć? Da dođeš da ga i ti udariš?", govorila sam cinično jer nikada nisam voljela prepričavanja i tračanja.
"Ne, nego sam ti hteo ponuditi, ako si se već posvađala s tim ljudima tamo da dođeš da spavaš kod mene. Ne moraš odmah biti bezobrazna.", rekao je.

Ušutila sam na sekundu. Sada sam ja ispala kao Dina sinoć. Bila sam bezobrazna prema nekome ko nije ništa kriv.

"Izvini. Nisam htjela, nego sam još uvijek ljuta. Posvađala sam se i s prijateljicom zbog njega."
"Nema veze.", rekao je kao da mu je bilo svejedno, a glas mu je sada bio nekako udaljen.

Bravo, Zeyna! Dopustila si da ti Dina i Anes sve pokvare.

"Nikola, gdje je tvoj stan?", pitala sam.
"Na Voždovcu, u Braće Jerkovića 55. Što?"
"Ništa samo da znam gdje da dođem kad se sljedeći put s nekim posvađam.", rekla sam i nasmijala se.
"Aha. Jel to sve?", pitao je.

Vidim da je ljut.

"Jeste.", rekla sam i prekinula vezu.

Popila sam svoju kafu iz jednog gutljaja i istrčala napolje.
Srećom ponijela sam torbu, tako da sam imala i dokumente i novac uz sebe.

Uspjela sam pronaći taksi.
"Dobar dan. Molim vas na Voždovac, Braće Jerkovića.", rekla sam u jednom dahu zatvarajući vrata.
Taksista je bio neki jako zanimljiv čovjek, dosta smo razgovarali putem.
Svi koje sam upoznala u Beogradu su barem jedanput bili u Sarajevu.
Platila sam vožnju i izašla. Našla sam se u totalno nepoznatom kraju, na trenutak sam pomislila da se vratim u svoj hotel, ali sam odustala.

Šetala sam tražeći Nikolinu zgradu. Kada sam ugledala broj 55 bez trunke razmišljanja sam ušla. Išla sam stepenicama tražeći prezime Knežević na vratima. Haustorom su odjekivale potpetice mojih čizama.
Konačno sam se našla pred crnim vratima na kojima je pisanom ćirilicom pisalo Knežević.

Duboko sam udahnula i krenula da pokucam, ali mi je ruka zastala. Pribrala sam se i pokucala. Čula sam kako neko govori psovku i pita se ko je sad. Nasmijala sam se, sigurno je spavao.

Vrata su se otvorila, a na pragu je stajao Nikola u trenerci i bez majice. Kosa mu je bila raščupana, a oči sanjive.
Treptao je par sekundi, valjda ne vjerujući što mene vidi na vratima.

"Otkud ti?", pitao je. Trudio se da zadrži nezainteresovan izraz lica, ali su ga oči odavale.
"Jel to nisam smjela da dođem? Da se vratim?", pitala sam.
Slegnuo je ramenima i zatvorio vrata. Stajala sam par sekundi u nevjerici, a vrata su se otvorila.
"Ulazi.", rekao je i nasmijao se.
"Nisi ljut?", pitala sam dok je zaključavao vrata.
"Jesam.", odgovorio je suzdržavajući smijeh.
"Nisi.", rekla sam.
"Jesam.", odgovorio je i naslonio se na vrata.
"Nisi.", opet sam rekla.
"Jesam.", ponovio je, ne gledajući me u oči već negdje iza.
"Jesi.", rekla sam.
"Nisam.", zbunio se i oboje smo prasnuli u smijeh.

"Uvek pobediš.", rekao je smijući se.
"Pa šta ću. Bog me takvu dao.", odgovorila sam.
"Pa baš meni dodelio, da ja nastradam.", rekao je podrugljivo.

Okrenula sam se, kao ljutito, a on me opet vratio prema sebi.
"A otkud ti kod mene danas?", pitao je.
"Pa je li se to trebam naručiti? Imaš posebne termine za svaku djevojku?", pitala sam.
"Imam. Ali ti si mi poremetila raspored, moraš platit.", odgovorio je.
"Koliko?", pitala sam vadeći neke dinare iz džepa.
"Da večeras izađeš sa mnom. To je cena.", rekao je i nasmijao se.
"Svakako nemam s kim drugim, najbolja prijateljica mi je ljuta na mene.", odgovorila sam.
"Zašto? Zato što ti se upucava njen momak?"
"Ne razumijem to ja, a ne da bih mogla tebi objasniti.", rekla sam.
"Nema veze. Uglavnom mi idemo večeras?"

"Idemo. Da te iskoristim dok sam tu.", rekla sam i nasmijala se.
"E večeras želim nešto posebno da ti pokažem. A sad idemo da popijemo kafu negde vani, ili da ti ja skuvam?", rekao je.
"Pa ja bih da mi je ti skuhaš.", rekla sam.
"Sve pokvariš.", rekao je i otišao u kuhinju.

Dok sam ga čekala razgledala sam mu stan. Crni namještaj i bijela obična komoda, televizor, nije imao ničijih slika samo jedan servis u regalu sa staklenim vratima. U ćošku sobe stajala je mala peć, vjerovatno da se u njoj loži vatra navečer, za uživanje.
Stan je bio jako uredan za jednog momka.
I jako lijepo namješten za jednog studenta.

Vratio se s kafama.
"Zaboravio sam se obući. Sačekaj!", rekao je spuštajući kafe na sto.
Bože zbunjeniji je od mene, pomislila sam naglas.
"Zbunjen sam samo kad sam s tobom.", doviknuo je iz druge sobe.
Nasmijala sam se i nasula nam kafu.

Vratio se u bijeloj majici i plavim farmerkama.
"Jesi još nešto zaboravio?", pitala sam zadirkujući ga.
"Jesam.", rekao je.
I poljubio me.

"Nikola dosadićemo jedno drugom. Stalno smo zajedno.", rekla sam ispijajući kafu.
"Pa nećemo se videti jedan duži period, makar da se nauživamo jedno drugog.", rekao je.

"A gdje me vodiš večeras? Je li u pola 9 kao i obično?", pitala sam.
"E nije. Dolazim po tebe u 7. A gde te vodim, to je iznenađenje.", rekao je.
"Hoćemo li opet popiti onoliko vina? Ne znam kako ću izdržati.", nasmijala sam se.
"Pa ti pij kiselu.", rekao je i nasmijao se.

Nakon što smo popili kafu odvezao me do hotela. Kada sam ušla u sobu Dine nije bilo.
Kad ćemo se više pomiriti?
Fali mi zaista.