Svjetla velegrada

37. dio

Predvečer sam obukla crnu dugu haljinu i stavila komplet zlatnog nakita.
Nikola je idalje spavao u mom krevetu.

"Ustani. Hajde, moraš da spremiš!", rekla sam drmajući ga rukom da se probudi.
"Ma gde ću?", pitao je.
"Spavaš cijeli dan. Ustani, dogovorili smo se da ćemo ići na jedno mjesto.", rekla sam.
"Nismo se dogovorili. Pusti me da spavam.", zajaukao je.
"Nikola ili ustani sam ili ću te ja podignuti.", rekla sam.
"Ne mogu. Sutra me vodi gde god hoćeš, samo me sad pusti da odmorim.", rekao je.

Otišla sam u kuhinju i nasula čašu ledene vode. Vratila sam se u sobu i pljusnula mu je u lice. Prenuo se i podigao. Ljutito me gledao.

"Šta je tebi?", proderao se.
"Ma na koga se to dereš?", pitala sam.

Sada sam i ja bila ljuta, nerviralo me ovo.

"Ma imam pravo da vičem. Nisi normalna. Koji đavo hoćeš od mene pa si toliko dosadna?", povikao je brišući vodu sa lica.
"Neću nikoji više.", rekla sam povrijeđeno i zalupila vratima.

Izašla sam iz stana i ostavila ga samog.

Sjela sam u svog Forda i odvezla se sama na mjesto gdje sam htjela doći s Nikolom. Vidikovac na Trebeviću. Htjela sam da večeramo zajedno tu i da vidi Sarajevo baš kao što je on mene vodio na Petrovaradinsku tvrđavu u Novom Sadu. Parkirala sam auto, zapalila cigaru, nakon što je izgorila vratila sam se u grad. Jedva sam skrpila novac za ovu večeru, uzela sam ono što sam čuvala za najgore momente.
Tada mi je zazvonio telefon. Jednom rukom sam držala volan drugom tražila telefon i tako skoro izazvala sudar. Na displeju je pisalo Nikola ♡.

"Molim?", javila sam se hladno.
"Gde si?", pitao je.
"Šta te briga. Spavaj.", odgovorila sam.
"Izvini. Samo sam umoran bio. Gde si htela da idemo? Gde si ti?", pitao je.
"Nije bitno. Brzo ću doći kući. Slobodno pozovi Milana, on sigurno ima ideju da te negdje izvede i upozna s kakvom djevojčicom lahkog morala.", rekla sam.
"Zeyna, ne glupiraj se. Gde si lepo te pitam?", pitao je.
"Evo parkiram se ispred zgrade.", rekla sam i poklopila slušalicu.

Dok sam se spremala da izađem iz auta on je prišao i sjeo na suvozačko sjedište.

"Molim te, izvini što sam bio bezobrazan. Vodi me da vidim to što si htela da mi pokažeš.", rekao je.

Nije mi bio cilj da mi se stalno i za sve izvinjava, ali nisam htjela da se iko iživljava na meni. To nisam mogla da mu dozvolim.

"Neću.", rekla sam i prekrstila ruke kao dijete.
"Hajde.", rekao je on i pomilovao me po obrazu.
Odmahnula sam glavom, a on me poljubio u obraz.
"Hajde, malena. Evo sredio sam se samo za tebe.", rekao je.
"Ovo je zadnji put da sam ti popustila.", rekla sam paleći auto.
"Ne daj Bože da je zadnji.", rekao je nasmijavši se.

Krenula sam prema vidikovcu. Već je lagano padao mrak, a svježina zraka je bila jako ugodna pa smo oboje držali otvorene prozore.

"Kakvo ti je ovo auto, šta je ovo?", nasmijao se.
"Nemam bolje. Zadovoljna sam ja njim, dobro me služi.", odgovorila sam.
"Vraćaš me u detinjstvo, ovakav je imao moj deka. Večito je pijan vozio, isto mi je i s tobom. Poginućemo pre nego što ćemo stići.", zadirkivao me.
"Kad se završi humoristični program javi mi.", rekla sam gledajući u cestu.

Parkirala sam se na vidikovcu i izašli smo. Pružao se divan pogled na Sarajevo. Grad koji nije moj, ali voljela sam ga. Provešću u njemu 4 studentske godine, mora imati posebno mjesto u mom srcu. Baš kao i Beograd u kome sam bila 10 dana, a ostavila pola svoga srca.

"Lepo.", rekao je Nikola.
"Nemaš ništa više za reći?", pitala sam.
"Lepše bi mi bilo da tebe samo gledam. Imun sam na sve gradove osim Beograda.", rekao je.
"Ja sam se potrudila da upoznaš i ovaj grad, baš kao što si ti upoznao mene s Beogradom, ali ne cijeni svako trud.", rekla sam.
"Malena, cenim, nego si mi ti mnogo lepša u toj haljinici.", rekao je.