Svjetla velegrada

32. dio

Mjesec dana poslije...

Pomirila sam se s Dinom, sve je mnogo bolje.
Raskinula je s Anesom. Prevario ju je.
Tada je shvatila da je i njegova priča da je zaljubljen u mene bila glupost. On je takav, ne možeš ga promijeniti.
Kako bi narod rekao, uvijek traži hljeba preko pogače.

S Nikolom se redovno čujem. Ide nam dobro, ali dosta se i svađamo. On mnogo želi da me kontroliše, a ja to ne volim. Tjeram ga da se malo opusti, ali on neće ni da čuje. Najradije bi me doveo u Beograd da mu budem na oku.
Koliko sam puta zaspala u suzama zbog njegovog ponašanja. Često popije malo više.
Ponekad me kada popije zove, govori da me voli, naručuje muziku da slušam preko telefona ili me zove prije spavanja i ostavlja otvorenu vezu da pričam da ga uspavam.
Ovakvi su slučajevi česti, ali postoje oni kada popije više pa se iznervira ili naljuti na nekoga tada obično ceh platim ja.

Prije dvije noći se naljutio na mene bez razloga, rekao mi mnogo ružnog, preko telefona. Ja sam tada bila u kafiću s društvom, primijetili su da me on zove čim sam istrčala vani da se javim.
Nešto mi je nesuvislo pričao u slušalicu, pokušavala sam ga smiriti, uvjeriti da te stvari nisu takve kakve ih on predstavlja, i stvarno nisu bile.

"Ne mogu ja ovo više ovako. Nećeš da dođeš, lepo te zovem sve ću ti platiti, ali ti nećeš pa nećeš. Ne znam kakav inat teraš. Očigledno ti tamo imaš svog momka, a ja sam ti bio samo zanimacija pod svetlima velegrada.", rekao je.

Nisam željela da mi on plaća put. Nisam htjela da mi bilo ko plaća bilo šta. Nisam voljela nikada biti zavisna ni od koga. Poštovala sam ga i voljela, ali to mu nisam mogla dozvoliti.

"Nikola, i sam znaš da to nije istina. Alkohol govori iz tebe, kajaćeš se sutra vjeruj mi.", govorila sam drhtavim glasom.
"Raskidamo.", rekao je mirno.
"Sretno.", rekla sam kratko i poklopila slušalicu prije nego što je on mogao išta odgovoriti.

Vratila sam se u kafić, oči su mi bile suzne a ruke su mi drhtale. Uzela sam svoju torbu, pare za svoje piće ostavila na stolu i istrčala. Nisam se ni s kim pozdravila. Čula sam da viču za mnom, ali sam to ignorisala.

Ušla sam u svoj stan i sjela na kauč. Prekrila sam lice rukama dok su suze tekle. I tekle.

Ne znam koliko sam tako sjedila. Sve su mi slike iz Beograda prolazile kroz glavu. Prolazili su mi kroz glavu naši dugi razgovori, trenuci kada me zvao iz kafane dok je muzika svirala "Obriši suze mala moja".
Nisam čula ni kada su se vrata otvorila, zaboravila sam ih zaključati.
Nisam osjetila ni kada je neko sjeo pored mene. Prenula sam se na dodir ruke po ramenu. Trznula sam se, jer nisam shvatila da je neko u stanu. Bio je to Mustafa.

Obrisala sam oči rukama i prisilila se da se nasmijem.
"Otkud ti?", pitala sam.
"Zar si mislila da ću te pustiti da onako izjuriš, Bog zna šta se moglo desiti. Kako si se dovezla do stana?", pitao je.
"Sve je dobro. Hvala ti na brizi.", rekla sam.
"Šta se desilo? Nikola?", pitao je.
Znao je on.

"Jeste. Prekinuli smo.", odgovorila sam.
"Zašto?", pitao je.
"Duga priča, uglavnom okrivljava me za stvari za koje nisam kriva. Kaže da on više sa mnom ne može izdržati.", rekla sam tiho.
Klimnuo je saosjećajno glavom.
I zagrlio me.
Hvala ti Bože što ovakvog prijatelja imam.

"Napraviću ti čaj, hajde se umij i istuširaj. Možemo gledati TV, razgovarati o ruskim romanima. Samo se oraspoloži.", rekao je i nasmijao se. Pogled mi je nesvjesno pao na njegov sat na ruci. Ja sam mu ga donijela iz Beograda.

Poslušala sam ga i uradila kako je rekao. Vratila sam se nakon dvadesetak minuta u crnom duksu i trenerci. On nam je napravio čaj, a na televizoru je bila neka emisija o kulturi. O alhamijado književnosti su govorili.

"S rumom je kako ti voliš.", rekao je kada je primijetio da sam stigla.
Nasmijala sam se. Znao je šta volim.
Sjedio je kod mene do ranih jutarnjih sati. Gledali smo noćni program neke televizije, on je bio u polusnu a ja sam bila naslonjena na njegovo rame. Nisam ga htjela umarati razgovorom. I ovako mi je bilo sasvim lijepo.

Odjednom je tišinu prekinuo moj telefon.
Brzo sam se javila da ga ne bi probudio.
S druge strane niko ništa nije govorio. Samo sam čula kako neko otežano diše i tiho govori da je pogriješio.
Nije to bio Nikolin broj telefona.
Progovorila sam prva.

"Ko je to?", pitala sam trudeći se da ne probudim Mustafu.
"Vi ste Zeyna sigurno?", pitao je nepoznati glas.
"Jesam. A vi?". pitala sam.
"Ja sam Darko. Nikolin drugar. Pijan je pa ga nisam mogao urazumiti da vas ne zove u ovakvom stanju. Inače, zove vas s mog telefona jer je svoj bacio u Dunav.", rekao je.

U meni je sve treperilo. Voljela sam ga mnogo.
Ali mi je u isto vrijeme bilo drago jer možda je shvatio šta je uradio.

"Jel imate još nešto da mi kažete? U kakvom je on to stanju?", pitala sam.
"Imao je saobraćajnu nesreću. Vozio je pijan, od kafane do svog stana i udario je u bankinu.", rekao je.
"Molim? Pa jel dobro sad?", pitala sam.
Strah mi je preplavio cijelo tijelo.

"Njemu srećom ništa nije bilo. Auto je skršen. U bolnici je sada, probudio se iz nesvesti. Zato onako govori.", rekao je Darko.
Srećom dobro je.

"Darko, jel vas mogu nešto zamoliti?", pitala sam.
"Možete.", odgovorio je.
"Javljajte mi o njegovom stanju. Ja neko vrijeme neću biti u stanju da razgovaram s njim.", rekla sam.
"Razumem. Hoću. Javiću vam sve, svakako.", rekao je.
"Hvala.", rekla sam i poklopila.

Mustafa je spavao, nije čuo moj razgovor. Glava mi je padala, sve me ovo iscrpilo. Naslonila sam se na Mustafino rame i zaspala.

Bože samo ga čuvaj. Neka bude dobro.
Pomislila sam prije nego što sam utonula u san.