Prošlo je par mjeseci. Nikola je riješio probleme s poslom, manje pije i svaki mjesec dolazi u Sarajevo. Dolazio bi on mnogo češće nego ga ja odgovaram, da se ne umara i ne troši previše novca. Sve nam mnogo bolje ide. Idalje se znamo posvađati na krv i nož zbog gluposti, ali se brzo pomirimo. Dina se odljutila zbog one večeri, nije mi nikada rekla šta je bilo, ali s Mustafom idalje ne razgovara. Čini mi se kao da joj se Nikola malo više dopada sada. Fakultet ide jako dobro, dala sam skoro sve ispite, uskoro ću malo da odem do svog grada zatim u Beograd. U novembru sam išla na 5 dana u Beograd i bilo mi je predivno, ali onaj prvi put ništa ne može zamijeniti.
31.12.2007. god.
Nikola dolazi u Sarajevo na doček. Idemo na Skenderiju na koncert. Pjevaju Henda, Halid Bešlić, Hari Mata Hari, Zabranjeno pušenje i mnogi drugi. Jedva sam ga nagovorila da je ne čekamo u Beogradu već u Sarajevu. Izašla sam oko 7 sa Mustafom. Namjeravali smo popiti piće negdje pa krenuti polahko na koncert. Nikola je trebao stići oko 10 navečer.
Obukla sam crnu haljinu i oko vrata prebacila crno zlatni šal. Hodali smo ulicama i sve je odisalo prazničnom atmosferom. Kako je ovaj grad bio lijep za praznike. A praznici još ljepši kad ih možeš s nekime podijeliti.
Jedino za šta sam molila Boga bilo je da Nikola ne vozi pijan i da dođe živ u Sarajevo.
Prolazili su sati. Mustafa i ja smo slušali muziku na Skenderiji, a meni je neki strah stiskao srce. Pogledala sam na sat, bilo je 15 minuta do 10. Trebalo bi da je blizu.
Okrenula sam njegov broj, odzvonilo je do kraja, ali se niko nije javio. Smirivala sam samu sebe da sigurno vozi pa ne čuje telefon. Pozvaće me kad stigne.
Prošlo je i pola 11, Nikole nije bilo. Nije mi poslao ni poruku ni pozvao.
"Ma gužva na granici bila sigurno. Pa Nova je godina. Sad će on.", šapnula sam u masu, ali niko me nije čuo, svi su bili zaokupljeni svojim društvom.
Glas me već izdavao, slutila sam da se nešto loše desilo čim ovoliko kasni, ali sam idalje smišljala opravdanja i razloge, ali sam shvatila dokle je došlo kada me Mustafa upitao kada on planira doći.
Za svaki slučaj sam pozvala još jednom, međutim sa druge strane nije bilo odgovora.
"Birani pretplatnik je trenutno nedostupan. Molimo pokušajte kasnije.", rekao je snimljeni glas iz slušalice.
"Nema ga Mustafa. Šta ako mu se nešto desilo?", pitala sam, a glas mi je drhtao.
"Ma brzo će on. Smiri se.", rekao je zagrlivši me iako mu je glas odavao da ni on sam ne vjeruje u to što je rekao.
Već je bilo 11, brzo je došlo i pola 12. Atmosfera je bila na vrhuncu. Ljudi već pijani, parovi zagrljeni, čak nije bilo ni hladno. Jedino sam ja gledala u svoj telefon i molila Boga da se oglasi i da čujem Nikolin glas. I da ne dođe oprostila bih, samo da mi se javi da znam da je dobro. Da mu se nije nešto desilo.
I oglasio se telefon. U dvije minute do 12.
"Molim?", vikala sam u slušalicu pokušavajući se izvući iz gužve i čuti glas iz slušalice.
Broj je bio nepoznat, sigurno je Nikola zvao sa nečijeg telefona kao što je imao običaj.
"Dobro veče. Ovde doktor Radonjić.", rekao je muški glas iz slušalice.
Samo da nije najgore. Molim Te Bože. Pomolila sam se tiho i odgovorila.
"Da?", pitala sam.
"Je li vam dođe nešto Nikola Knežević?", pitao je.
"To mi je dečko.", odgovorila sam.
"U tom slučaju moje iskreno saučešće gospođice. Gospodin je nastradao u saobraćajnoj nesreći na auto putu.", rekao je.
Sve u meni je umrlo. Nikole nema. Nemoguće. Ma neka greška sigurno. Koliko ima samo Nikola Kneževića u Beogradu.
"Da to nije neka greška?", pitala sam glasom punim nade.
"Je li vam dečko imao crni BMW, smeđu kosu, zelene oči? Imate li vi crvenu kosu?", pitao je doktor.
"Da, jeste. Imam zašto?", pitala sam slomljenim glasom, ali me zanimalo zašto ga interesuje moja kosa.
"Znači Vi ste Zeyna? Imao je vašu sliku u džepu jakne.", rekao je doktor.
Zaplakala sam. Ništa nisam vidjela, ni čula. Ni gužvu ni buku oko sebe. Nisam znala ni gdje je Mustafa.
"Moje saučešće gospođice. Doviđenja.", rekao je doktor ali ja nisam čula više ništa.
Bacila sam mobitel i sjela na trotoar, a suze su padale niz moje lice. Nisam se trudila ni da ih zaustavim. Nijedan dio tijela nisam osjećala. Kao da je i moje srce prestalo kucati.
Nema moje prve i najveće ljubavi.
A koliko sam ga molila da ne vozi pijan, da se čuva. Da misli na to ko ga sve čeka kada vozi.
Još je nosio moju sliku u jakni. Radovao mi se kao i ja njemu. I umjesto da mi on čestita Novu godinu dobila sam najgoru moguću čestitku. Poziv iz bolnice.
Nisam ni primijetila da je otkucalo 12. Ljudi su vrištali i čestitali jedni drugima, a ja sam bila udaljena milionima kilometara od njih, iako sam sjedila na samo par metara.
Pogledala sam na sat, 00:01.
"Voljeću te zauvijek. Čekaj me gore.", izgovorila sam tiho.
Tada mi je prišao Mustafa. Gledao me začuđeno. Nije znao šta se desilo.
Sjeo je pored mene i zagrlio me.
"Šta je bilo Zeyna? Što sjediš tu?", pitao je.
"Zvali su iz bolnice. Nikola je poginuo na auto putu.", rekla sam tiho.
Preblijedio je. I čvrsto me zagrlio. Slomila sam se. Plakala sam mu na ramenu, a kroz glavu su mi samo prolazile uspomene.
Mustafa me uhvatio za ruku i poveo nekuda. Išla sam za njim ne pitajući kuda. Kao da je više i bilo važno.
Sjeli smo na jednu klupu gdje je sve bilo tiho i mirno. Kao da su svi bili tužni kao ja pa su sva svjetla bila upaljena, a nigdje muzike i vike.
Sjedili smo tu i gledali se.
Niko ništa nije govorio.
Ja jer nisam mogla, a on jer nije znao kako da me utješi. Nije bilo te riječi.
"Zeyna, možda ću biti vulgaran i grub i napadan ako ti ovo kažem sada u ovom trenutku. Ali ja to želim da ti kažem već dvije godine, a ne uspijevam. Znam da bi i on volio da budeš sretna.", rekao je gledajući u pod.
Podigla sam mu glavu svojom rukom.
"Reci?", progovorila sam.
"Hoćeš li se udati za mene?", pitao je.
Nisam mogla vjerovati šta čujem. Mustafa me ovo pita. I kako on zna da bi Nikola bio sretan.
Nisam mogla ni progovoriti. Skupljala sam snagu u sebi za odgovor.
"Da.", rekla sam to tako tiho, ali on je čuo i zagrlio me.
"Nemam prsten, ali biće.", rekao je i nasmijao se.
"Odakle ti znaš da bi Nikola bio sretan da ja budem s tobom?", pitala sam.
"Znam. Rekao mi je da te čuvam, da vidi opasnu hemiju između nas dvoje i da će mi ispaliti metak u glavu ako išta pokušam dok je on živ. Ali rekao je da ako se njemu nešto desi, znao je kakav život živi, samo ja smijem da ti se približim. Jer je vidio da te volim, i da te neću iskoristiti.", rekao je.
Nisam vjerovala u ovo što čujem.
A ja mislila Dina se šali kada je govorila o hemiji. Nisam znala da je bilo tako očito.
YOU ARE READING
Svjetla velegrada
Romance- Roman "Svjetla velegrada" priča je o studentici književnosti koja dobija ponudu da posjeti grad svojih snova. Da li će je finansijske (ne)prilike spriječiti da ode ili će Zeyna ipak pronaći neki način? Muško - ženska prijateljstva, neostvarene lju...
