Nisam spavala skoro nikako. Derek je bio šlag na tortu ako to mogu tako nazvati i presjelo mi je. Ni on sam više ne zna šta želi od mene, a ja glupača mu dozvoljavam da me zajebava. Opipam grlo i znam svaku masnicu na pamet. Ne bole me one koliko me bole poljupci koji bi trebali da ih liječe. Njegova osveta i mržnja ga vode iz krajnosti u krajnost, nepredvidiv je i nerijetno od njega dobijem reakcije kojima se ne nadam, nije samo ja nego svi. Moram se što prije maknuti odavde ili će se sve ovo loše završiti. Ne može niko da ga opravda jer ovo što on radi nije splet okolnosti nego isključivo njegova želja za osvetom. Moram sama da nekako dođem do istine koja je očigledno daleko od mene i toliko mračna da ni samamne znam kako ću reagovati ako je saznam. Moje današnje odredište je klinika na kojoj rade moji roditelji. Ne znam da li su tamo, ali i ako ne budu ne sumnjam da će doći.
Tri godine su iza mene, bez ikakvog kontakta sa njima. Tri godine prezir je rastao u meni sve dok se nije pretvorio u ravnodušnost. Ne znam kako se desilo, ali sad kada mi neko spomene njih dvoje ili vidim njihova imena negdje ne osjećam ništa. Kao da su to slučajni prolaznici. Toliko su me povrijedili, skoro kao i to što me Derek odbacio. Jedina razlika je što se on vratio, pa ako ništa, bar mi se sveti i zna kako sam. Za njih dvoje ne mogu isto da kažem. Na početku su me zvali i molili da se vratim, par mjeseci kasnije su jednostavno prestali. I ja sam se često selila, promjenila nekoliko brojeva telefona i počela svoj život da vodim nekim drugim tokom. Nisam imala ni volju ni želju da se osvrnem nazad, a sad kada sam počela da slažem kockice, moram da prođem kroz vrata pakla i probudim stare demone.
Klinika je vlasništvo mojih roditelja, pedeset posto nje. Toga se dobro sjećam iz onih razgovora na gala večerama i okupljanjima na koja su me vodili kada sam krenula da studiram medicinu. Prestavljali su me svima, hvalili se mojim uspjehom i načinom na koji sam se ponašala. Slagala bih da kažem kako su bili jedni od onih loših roditelja dok sam odrastala. Rijetko kada su me ostavljali baš samu. Imala sam vrhunske dadilje, svo slobodno vrijeme provodili su sa mnom. Nisam se osjećala zapostavljenom niti sam se mogla požaliti na bilo kakav oblik zanemarivanja. Ne znam zašto nisu imali još djece, ali kad sa modrasla shvatila sam da je to zbog dinamike posla. Puno su radili, oboje. Postigli su nešto od svojih karijera i bili priznati u svijetu medicine. Ostvarili su jake vee i kontakte. Klinika ima sopstveni fond i znam da u nju ulažu poznati biznismeni i političari... Ne mora ni to da znači nešto, ali može zar ne? Ni sada kad im sama idem pred lice ne osjećam se ugodno i ne vjerujem im.
Telefon u torbi mi zazvoni kada sam bila na ulazu u kliniku. Izvučem ga i vidim Svenovo ime na ekranu. Ignorišem ga, ali uzalud. Ponovo je zvao...
„Zauzeta sam šefe" javim mu se.
„Ne ulazi sama tamo, molim te. Stižem za dva minuta čekaj me" nisam stigla da mu kažem kako nema potrebe. Ušla ili ne on će sam da dođe za mnom. Vjerovatno mu je neko od onih momaka koji me nadziru javio kuda sam se uputila. Ne postoji logičnije objašnjenje. I on sam je krenuo da istražuje, ne znam samo da li je na mojoj ili Derekovoj strani. Kaje se, mogu da vidim to, ali me ugrizao za dušu kada mi je okrenuo leđa. Ko mi garantuje da to neće uraditi još jednom? Prvi put je bilo dovoljno teško da se oporavim ne znam da li bih mogla još jednom da to uradim.
Nisam ga sačekala, ušla sam u zgradu i ohrabrena samo odlučnošću a nađem jedno od njih dvoje za početak. Ne znam na koji odjel da se uputim prvo, pa skrenem ka očevom. Možda budem imala sreće ako je sreća to da ga vidim.
„Dobar dan, gospođice: Kako vam mogu pomoći?" prijatna mlada žena je stajala za pultom gledajući me čudno. Možda me prepoznala, ne znam.
„Trebala bih doktora Svift. Da li je ovdje" ona se osmjehne.
„Jeste li naručeni? Doktor je danas u prevelikoj gužvi i ne znam da li će moći da vas primi" on otvara veliku knjigu i čeka da joj dam svoje ime očekujući da sam na spisku.
