Dok nisam otključala vrata Svenovog stana i uvela u njega njegovu mrzovoljnu guzicu nisam imala pojma koiko sam čekala dan da on dođe nazad u kući i da napokon izađem iz one bolnice. Dvije nedelje sam provela tamo svaki slobodan trenutak posjećujući i njega i Dereka, a u međuvremeu sam sa inspektorima i agentima pregledala mnoge dokumente koji su pronađeni u kući mojih roditelja. Užasnuta mnogim otkrićima imala sam umalo i slom živaca. Moja majka je ubijala djecu i koristila ih u svom poslu. Dva dana mi je bila muka da snimka koji sam vidjela. Požalila sam zbog toga. Izgledala je tako euforično da je to bilo vraški bolesno, a moj otac je stajao nekoliko metara dalje oborenog pogleda. Ja bih je ubila bez ikakvog razmišljanja, a i federalci su rekli da odavno nisu imali slučaj kao ovaj, a da za ovu organizaciju uopšte nisu ni znali. Bilo mi je zlo od medija i ispitivanja svaki dan, a policija je sa Derekom pričala nekoliko puta. Vidjela sam nekoliko smimaka Dereka i onog što se odvijalo u onoj sobi... Ne postoji izraz koji bi opisao ono monstruozno ponašanje. Teško je uopšte i povjerovati da postoje ljudi kao oni i da sam im ja lično dijete. Mnogi ljudi su ubijeni te noći, uključujući i djevojku koja je tamo bila moja zamjena. Bila je porijeklom iz Evrope, a tu je stigla vjerovatno trgovinom ljudima, možda čak i djecom. Ko zna.
Silvia se brani ćutanjem, a Roberto je na izmaku snaga. Doktor je rekao da će najvjerovatnije umrijeti jer je previše iskrvario, a ovo što oni rade je maksimum. Kad mi je to rekao zapravo mi je bilo svejedno. Nisam osjetila nikakvo žaljenje, samo prezir i bijes jer se tako lako izvukao. Jesam li loša zato što ih ne volim? Prema njima ne gajim nikakve emocije osim prezira. Takvi kao oni samo bespotrebno troše i zagađuju vazduh na zemlji. Ne zaslužuju disati.
Derek će se izvući, oporaviće se, ali biće teško, a ostali nisu bili te sreće. Niko nikada neće saznati da su spaljeni i da neće naći nikakav trag do njih. Koliko je plakanih majki tamo negdje zbog one koja je mene rodila? Nikad mi neće biti jasno kako je bila pedijatrica kada je mrzila svu djecu.
„Dajana... Vozi me u sobu" pogledam u Svena koji će možda i doživotno ostati vezan za kolica. Doktori nisu baš optimistični u njegovom slučaju, a ni on sam ne pokazuje baš neku volju za šetnjom. Ako zanemarim to što je seronja od kako smo mu rekli da je ostao nepokretan, Sven je slomljen. Uz to moja savjest mi ne da mira i znam da je primio taj metak za mene. Mogla sam do sad biti pokopana a on mi svaki dan dolaziti na grob. Dugujem mu život, ali ni ovo njegovo seratorsko stanje neću moći trpiti vječno.
„Sven, pripremila sam ručak i doći će svi. Derek, Viki, Derekovi roditelji. Viki će da svrati malo ranije, a ako želiš da pozovem još nekog samo treba da kažeš" on ćuti i gled u jednu tačku. Mrzim kada me ignoriše."Kasnije će stići njegovateljica koja će brinuti o tebi... Radiće ono što ne mogu ja..." ne mogu ga kupati ali bih to uradila da moram. Neugodno bi mi bilo gledati ga golog.
„Ja bih flašu Džeka ako ikako može i navuci ove zavjese, previše je svjetla ovdje. Nemojte me uznemiravati" takav je većinu vremena i ne krivim ga, ali pretjeruje.
„Sven, ne budi đubre. Uradiću sve za tebe da se osjećaš bolje. Imamo bar nadu da sve nije gotovo i da nizom vježbi i operacija možemo da sredimo to. Pobjedićemo i ovo" pokušam ga ohrabriti.
„Dajana. Samo me ostavi na miru. Volim te kao sestru a sad izađi iz sobe i donesi mi bocu ako želiš da pomogneš, ako ne sam ću nekako doći do nje" e pa neće moći.
„Zaboravi Sven... Ako budem morala da te zaključam ovdje da se ne uništiš do kraja, uradiću i to" ostavim ga iza sebe i izađem. Uskoro će se svi sjatiti ovdje i on će se malo smiriti a do tad i meni treba tuširanje i presvlačenje. Onaj miris hlora mi se uvukao u nosnice pa jedva dišem. Muka mi je a to neće proći samo tako.
Pola sata kasnije u Svenov stan je stigla Violeta. Ona će mi pomoći da pripremim sto u trepezariji i uopšte oko večere. Ostalo je nekoliko sitnica koje trebam privesti kraju, kao salate i umake.
