~Sedela je mirno,nije znala da ce se uskoro desiti nesto,nesto od cega ce joj zavisiti zivot...~
Elvira P.O.V.
Oprostila sam se sa Mari i Emmom i brzo sam krenula ka kuci porodice gde radim.
Uletela sam kao neka budala bez glave u kucu,osecala sam da ce se nesto lose desiti.Nesto je u meni govorilo da nije sve uredu.
"Drago mi je sto si dosla Elvira,posto je moj muz izgleda zaboravio sve.."
"Nisam zaboravio nista,svakako je trebala da ide u kupovinu..."ubacio se u razgovor njen muz,a gospodja je sela.
Stajala sam tamo i ocekivala sam da kazu ono zbog cega su me pozvali,ali oni su se samo posmatrali.Dok gospodja nije najzad resila da progovori.
"Elvira,mi odlazimo..tako da cemo morati da ti damo otkaz,ne vracamo se vise u Dortmund.."
"Molim?"upitala sam uzrujano,nisam mogla da poverujem u ono sto cujem.Uhvatila sam se za naslon od stolice i pokusala sam da se smirim.
"Zao nam je,znamo koliko ti je bitan ovaj posao,takodje znas da te mi jako volimo i cenimo,ali stvari ovako stoje.Ne mozemo da te lazemo.."
"U-uredu je,razumem.."odgovorila sam i dalje ne verujuci u ono sto se desava.Znala sam da do ovoga moze bilo kada doci,ali sam sve vreme ubedjivala sebe da se nece nista slicno ovome desiti.
"Sigurno si dobro?Izgledas jako bledo.."
"Dobro sam gospodjo...ne brinite.."
"Ako ti tako kazes...idi slobodno kuci ako zelis..."
"Ne,uredu je.Obavicu ono sto moram,to sto odlazite ne znaci da necu odraditi za ono sto ste me platili.."
________________
Cistila sam kuhinju,ali nisam bila pri sebi.Osecala sam da disem,ali da nisam ziva.Kao da sam bila u nekom paralizovanom stanju,kao da nisam mogla da se pomeram.
Ustvari bolje receno kao da su mi misli bile paralizovane,nisam mogla ni o cemu da razmisljam,samo su mi reci gospodje odzvanjale u usima.
Sta bi sada trebalo da radim?Kako sada iz ovoga da se izvucem?Postoji li nesto sto bih mogla da uradim?
To su bile misli koje su me strasno mucile i koje mi nikako nisu dale mira.
Nakon spremanja kuhinje,gospodja mi je objasnila kada odlaze i do kada cu morati jos da radim.Takodje mi je pricala i o njihovoj selidbi,kao da mene zanima sto im se Pariz vise svidja od Dortmunda.
Na kraju smene sam krenula kuci bas kao i svaki drugi dan,no ipak je nesto bilo drugacije.Sada sam imala veliki stepen zabrinutosti u sebi.
Celim putem sam se igrala svojim prstima.Sta ce biti sa Mari?I ovako je sve vec bilo lose?Kako cu sada ovo da ispravim?Da je nateram da napusti fakultet?Nikada.
Ako ja nisam uspela u zivotu to ne znaci da ona nece moci da uspe.Stavise to mi je najveca zelja da ona uspe.Ne sme da se preda kao ja.
___________
Trcala sam ulicama poput neke budale.Nisam mogla da verujem da sam se toliko zanela u ucenju,da sam skroz zaboravila koliko je sati.
I sada necu stici da napravim veceru pre nego sto moja mama stigne.Ahh..ne mogu da verujem.
Trcala sam i svadjala sam se tako reci sama sa sobom.Odjednom sam naglo zakocila,crveno svetlo.Pesaci ne mogu da prelaze.
Stajala sam i cupkala nogom,zar je danas bas sve protiv mene?
