~Sve prolazi,osim ljubavi koju osecam prema tebi.~
"Mari sacekaj."zaderela se moja mama,bas kada sam htela da istrcim iz kuce.
"Moras prvo nesto pojesti."
"Ali Emma me ceka."
"Vrati se mlada damo i pojedi nesto.Vec dva dana jedva jedes."
"Ugh.."promumlala sam i bezvoljno sela za sto.
"Znam da stvari ne stoje dobro sa Emmom i Erikom,ali..ne razumem nesto."
"Sta to mama?"
"Pa..cinjenicu da u ovako teskom periodu nisi sa Marcom."
"Posvadjali smo se."
"I zbog jedne svadje ti si vec odustala od njega?"
"Nisam..."
"Nisi..vec cekas da se on tebi izvine,zar ne?"
"Vredjao je Emmu."
"Izvini kceri,ali..sta je drugo mogao da uradi?Isto tako kao sto si ti branila Emmu,on je tako branio Erika."
"Kako znas sta se desilo?"
"Emma mi je rekla dok si ti bila u kupovini..."
"Aaa..."
"Osecala se pomalo krivom zbog vase svadje."
"Nije ti nista vise rekla?"
"Kako mislis?Sta je trebala da mi kaze?"
"Mislila sam da ce nakon revije biti sve super,nisam mislila da ce biti citav haos,tako da ti nisam rekla preko telefona,vec sam cekala ovaj trenutak."
"Za sta?"
"Sedi molim te."
"Plasis me pomalo."
"Nije nista lose."rekla sam,smeskajuci se.
"Trudna sam mama.Cekam Marcovo dete."dodala sam,a mojoj mami je vilica pala do poda.
"Molim?Zezas se Mari?Zezas se zar ne?"
"Ne.."
"Izvini..ali sam sokirana."rekla je,a ja sam joj brzo donela vode.
"Cekas njegovo dete?Trudna si?"
"Da mama,trudna sam i cekam njegovo dete."
"Zasto mi nisi ranije rekla?"
"Nisam htela preko telefona,a posle je nastao citav ovaj haos.."
"Svejedno si mi trebala reci.I jos si izbegavala obroke,strasno."
"Nisam..jela sam redovno."
"Postacu baba?"
"Mama...osvesti se vise.Da postaces baba."odgovorila sam smeskajuci se i njoj se tek tada pojavio osmeh na licu.
"Malena moja.."povukla me je u svoj zagrljaj,udarivsi me malo u glavu.
"Slusaj me dobro."
"Moras da se jako,jako cuvas..svaki put pre nego sto nesto uradis,moras razmisliti dvaput..ali bicu ja tu pored tebe da ti pomazem,tako da cemo vremenom o tome pricati,postoji nesto vaznije sto zelim da ti kazem.."
Osmeh mi se pojavio na licu,kada je napomenula da vise nisam sama,da moram bolje da razmislim pre nego sto nesto uradim,tek tada sam nekako shvatila da sam stvarno trudna.Jedan maleni zivot zavisi od mene.Od onoga sto ja cinim.
Nisam vise mamina malena devojcica,sve je proslo.Sada je stvarno vreme za to da budem odrasla osoba,da se ponasam tako.Da ucim nove stvari,ne neke stvari koje su vezane za skolu,vec zivotne lekcije.
