~Zivot nije fer,jer ucini da poverujes da sve je moguce.A nije...Dz.L.~
"Emma?"pogledala sam u nju zacudjeno,pa sta ona trazi ovde?
"Cula sam sto se desilo..morala sam doci.Savest mi nije dala mira."odgovorila je,prilazeci mi.
"Zao mi je,kako ti je mama?"
"Nije dobro."
"Slusaj..znam da si jos uvek ljuta na mene..ali molim te,dozvoli mi da budem uz tebe.Znam da ti je tesko."
"Ja ljuta na tebe?Ti si ta koja nije htela da prica sa mnom sve ovo vreme."odgovorila sam pomalo besno.Zar je dosla samo da me nervira?
"Dobro..znam.Pogresila sam."
"Sada,tako odjednom ti je zao?"
"Mari..zao mi je stvarno.Pogresila sam i veruj mi boricu se za to da ponovo steknem tvoje poverenje.Pricala sam malopre sa Erikom.Rekao mi je da nisi htela da mu kazes zasto ne pricamo i nekako..
Nekako je nesto puklo u meni.Srusile su se zavese,shvatila sam da si imala toliko prilika da budes sa njim,imala si prilika da mi ga ukrades ali nisi.Eriku nisam rekla zasto smo se posvadjale,ali me je ubedjivao da pricam sa tobom.
Kada sam najzad resila,cula sam sta se desilo tvojoj majci,dobro je zar ne?"
"Ne,nije.."
Pogledala me je tuzno,ali sam je zaustavila pre nego sto je bilo sta rekla.
"Molim te,nemoj me nista pitati.Nisam raspolozena za pricu."
Sela sam nazad na stolicu u cekaonici.Glava mi je prazna,ne znam sta bih trebala prvo da radim.Emma se pojavila samo tako,trazeci izvinjenje bas sada kada mi je najteze.Nije mogla neki drugi trenutak.
Toliko toga zelim da joj kazem,ali prosto ne mogu.Nemam snage.Nek se samo ona lepo vrati Eriku i neka se druzi sa njim,ako je mogla do sada bez mene,verujem da ce moci i dalje.Ne cini mi se kao da je lose izgledala dok se nismo druzile.
"Trebalo bi da ides kuci.."
"Emma,rekla sam ti da mi se ne obracas."
"Zar zelis da ti se mama brine?Zasto me prosto ne poslusas i odes kuci?"
"Svakako necu moci da se smirim.Moze nesto da joj se desi.."
"Ostacu ja ovde."
"Zasto bi to uradila?"
"Jer mi je uprkos svemu stalo do tebe."
"Aha,da sigurno."odgovorila sam ironicno.
"Ostacu i ja,ti idi mila."ubacila se u razgovor komsinica.
"Ako se sutra tvoja mama probudi i vidi tebe takvu,bice joj jos teze."
_________________
Nakon duzeg ubedjivanja,najzad su uspele da ubede Mari da ode kuci.Stvarno je lose izgledalo,njeno lice je izgledalo izmuceno.Oci skroz crvene,a noge,one su je jedva drzale.Samo sto nije pala dole na pod.
No,najvise je njeno srce bilo ranjeno,nije znala sta da radi,osecala se izgubljeno,do sada je njena mama drzala sve,ona je ta koja je hrabrila Mari,a sada nje nema,sada Mari mora nju da hrabri.I to ju je plasilo,kako da to ona ucini?
Kako da joj kaze 'mamice bice sve uredu nakon terapija'.Kako kada ni ona sama nije verovala da ce stvarno biti uredu?Zasto bi bilo uredu,kada u njihovom zivotu nikada nije nista uredu?Dok se tako zabrinuto valjala po krevetu,najzad ju je san oborio i mogla je,bar malo da se odmori.
