27.04.2013 Dortmund-Nemacka
"Mari...kceri...Mari.." vikala je moja mama valjda iz sve snage,kada je stigla kuci.
"Tu sam..tise malo." rekla sam prilazeci joj.
"Stigla sam sa posla.."
"Primetila sam.." rekla sam smeskajuci se.
"Bila si danas u biblioteci?" upitala me je zabrinuto,ostavljajuci kesu koju je imala u ruci,na stolicu.
"Da,mama.Bila sam."
"Dobro je..i nemoj da prevrces ocima,dok pricas o tome.."
"Nisam ni prevrnula ocima..samo..uff..dobro,nije ni bitno.."
"Tako sam i mislila.."
Besno sam uletela u svoju sobu,ustvari ako uopste ova beda moze da se nazove sobom.Jedino sto me tesi jeste sto imamo krov nad glavom.
I tako nekada sednem na pod i samo razmisljam sta bi bilo kada bi bilo...sta bi se desilo da moj tata nije poginuo u prometnoj nesreci kada sam ja imala 15 godina?
Da li bismo sada on,moja mama i ja srecno ziveli?Da li bi imali sve sto pozelimo,ili ipak ne?
Kako samo coveka moze da izmuci to pitanje sta bi bilo kada bi bilo..ali jako...
Srecna sam...srecna sam,jer je moja mama prezivela..jer da sam i nju izgubila ko zna gde bih sada bila.
Iako mi je jako tesko..ali jako.Zahvalna sam Bogu,sto mi je nju sacuvao.Sto je ona ostala kraj mene.
A to sto,sada imamo samo ovako malenu kucicu,sto ja u svojoj sobi imam,samo laptop,krevet,ormar..to nije bitno.
Nije bitno,sto moja majka radi kao sluskinja.Nista od toga nije bitno.Samo to da mozemo da budemo zajedno.
kucc-kucc
"Napred.." rekla sam,brisuci svoje suze.Prosto tako je,uvek zaplacem kada se setim svega.
"Da li su ti nesto rekli u biblioteci?"
"Osim toga,da me i sutra cekaju nista..."
"Dobro je,ne mozes da zamislis koliko sam srecna sto ti nisu nista rekli.."
"Boje se profesora..to je sve.."
"Stvarno ne znam sta bismo radili bez njega.."
"Ni ja.." rekla sam.
"Dobro..ostavicu te nasamo..vidimo se sutra.."
"Laku noc mama.."
"I tebi duso.."
Uzela sam laptop u svoje ruke i brzo sam usla u svoju omiljenu igricu /izaberite vi koju god hocete/.To me uvek oraspolozi.
Naravno..moj tim..Uvek online.Uvek spremni da igramo novu partiju.Samo sam se zadovoljno nasmesila i rekla u sebi jedno 'neka igra zapocne'.
_______________
Mnogo ljudi ovako zivi kao sto one zive.Mnogi ljudi.Nazalost,njen otac je njih ostavio kada je njoj bilo 15 godina.Ne zato sto je on to zeleo,vec zato sto je to bila volja Bozja..zasto?Pa to niko ne zna.
Niko ne zna,zasto je Bog zeleo da zauvek skine osmeh sa lica Elvire i Mari.To niko ne zna.
Bio je to jako tezak period za njih.Mari je bas tada kretala u srednju skolu,kada je njen otac poginuo.Elvira,za dobrobit svoje kcerke je sve prodala.
I kupila je jednu malenu kucicu,sa jednom kuhinjom,sobom,kupatilom i jos jednom malenom prostorijom,koja je sada Marina soba.
Sada je ukrasena nekim slikama iz novina,i iz nje se cuje nekada Marino smejanje nekada plakanje.
No,ipak one se nisu predale.Imale su oko sebe neke ljude koji su im pomagali,tako se za kratko vreme Elvira zaposlila,i postala je sluskinja u jednoj kuci.
Mari je vredno ucila,da bi mogla da upise fakultet.Jer ako dobro ucis,onda manje placas.Kada je jedan od njenih profesora,saznao da ona takodje pored skole i radi negde,da bi zaradila.
On je bio zadivljen,bio je ocaran time kako osim,sto je lepa i pametna,kako je sposobna da se bori.Tada je odlucio da ce da joj pomogne.I tako kada je dosla godina da se ona upise na fakultet,ona se i upisala.
Njena majka je i dalje marljivo radila,bas kao i Mari.Obe su sve ulagale u posao.Kako je vreme odmicalo,tako su ispiti bili sve tezi i tezi.
Zato je Mari samo sa vremena na vreme radila,ali zato je jos vise ucila.Zelala je da uspe u zivotu.Nije htela da joj majka zauvek pati i cisti tudji tanjir.
Nije htela da njena majka cisti za drugima,htela je da ti drugi ciste za njom.A sta ona to trazi u biblioteci?Pa...tamo joj se nalaze knjige..posto ne moze da ih kupi,ona tamo odlazi svaki dan,da bi ucila.
Jedini odmor koji ima,jeste njen laptop,koji je dobila od svog profesora,koji joj ga je poklonio,da bi ucila na njemu.I naravno da bi,svremena na vreme malo iskljucila mozak,kako mi volimo da kazemo.
Godinama se nista ne menja,ustvari ako zelimo da budemo tacniji vec se 7 godina ne menja.
Jedni sto se promenilo jeste,da Mari sada vec ima 22 godine.Neki kazu,da je to vreme za udaju.A jadna Mari,ona cak ni ne zna sta je to biti zaljubljen.
Ali takodje neki kazu da vreme sve menja i da sam trud koji ulozis u nesto,urodi plodom.Jedino je sada pitanje,da li Mari moze da izdrzi?Da li moze da nastavi da se bori ili misli da je sve gotovo?
Ona sada vec mirno spava u svom krevetu,i ni ne zna,da joj Bog sprema osobu,koja ce hteti zivot da da za nju.Nece mu biti bitno sto ona nema nista.Jedino ce biti bitno,da li ona moze da se bori protiv toga tereta,koji nosi sa sobom ljubav.
Pa kao sto je i Mari rekla da igra zapocne,ja tako kazem neka zapocne igra zivota.Koja je nekada i previse odvratna.
______________
♥
