~Pocinjem polako da padam i padam.Ne vidim izlaz.Samo me vuces sa sobom,sve vise i vise izludjujes.Pocinjem da te sve vise i vise volim.A to me plasi.Plasi me u svakom pogledu.~
Pokusala sam da smirim samu sebe ali mi nije nesto bas polazilo za rukom.'Zadavicu Emmu cim je vidim.Ne moze ovo da mi radi.'
"Ti vec 3 sata tako hodas gore dole,zar ti nije dosadilo?"zacula sam Marcov glas.I odmah sam stala.
"Ovaj ne,ne hodam toliko dugo..."
"Ma ne,pokusavam da se pripremim za utakmicu,a ti tu hodas gore dole.Nikako da se smiris."
"Da se pripremis za utakmicu?Ali ti si smiren,ja treba da se pripremim za utakmicu."
"Mislim da preterujes..Ti samo treba da sedis pored Emme."
"To nije dovoljno?Moze bilo kada da me neki seljak napadne ili nesto slicno.Sta cu onda?"
"Nece te niko napasti."odgovorio je prevrnuvsi svoje oci.
"Ne mozes biti siguran,ti si fudbaler,tebe nece dirati."
"Pa pre ce mene napasti nego tebe."
"Nego,Mari prestani da dramis i krenimo."
"Uredu."
________________
Nervozno sam sela u automobil,cekajuci Marca.Ne mogu da se smirim,kao da mi nije dovoljno sto moram na utakmicu,nego jos bas on mora da me vodi tamo.Svakako mi se ceo stomak prevrne kada sam kraj njega,a ne jos u plus situacijama.
"Gotov sam,krecemo."cula sam kako govori i uskoro smo vec bili na putu do stadiona.
Cak ni Bog ne zeli da ja stignem na taj stadion,na svakom cosku je semafor i mislim da cemo na kraju zavristi u nekom zastoju i Marco nece stici zbog mene na utakmicu.Nije kao da je zbog mene zastoj,ali sam ocito ja ta koja mu je losa sreca.
"Smiri se..."
"Hm.?"cula sam da je nesto rekao,ali nisam registrovala sta.
"Kazem da se smiris.Sve ce biti uredu."
"Nece nista biti uredu.."odgovorila sam pomalo iznervirano,a on je samo nastavio da vozi.
I on me nervira,ponasa se sve vreme tako zastitnicki prema meni.Ne obracajuci paznju na to,da svaki njegov maleni osmeh,ucini da moje srce iskoci iz svog mesta.Mislila sam da me je proslo ono ludilo koje sam osetila kada sam ga prvi put videla.
Ali ocito nije,i dalje je tu,na dnu mog srca i osecam da jaca iz dana u dan.Svaki Marcov gest tome doprinosi.Da mi se ne obraca lepo,da mi ne pomaze oko fakulteta,nikada ne bih bacila oko na njega.Zadrzala bih za sebe ono sto osecam,ali u ovakvim situacijama,ne mogu.Ne mogu da se smirim.
Pogledam ga,pokusam da smirim sebe i nista.Moje srce kao da mi se inati,pocne jos jace kucati,a usne mi se razvlace u isti osmeh koji mi on podari svako jutro.
"Ugh.."udarila sam samu sebe u glavu.'Prestani da mislis o njemu.'Kada sam cula kako se smeje glasno,tada sam se setila da je on kraj mene.
"Nemoj da se smejes."naredila sam mu,ali sam se onda setila da je on ovde sef.
"Mislim..nije nista smesno.Nemoj molim te da se smejes."
"Kako da se ne smejem kada si sad vec pocela da udaras samu sebe u glavu?"
"Razmisljala sam o nekome..pa zato."
"Aaa.."nasmesio se,zagriznuvsi svoje usne.
"Razmisljas o svom decku."
