~Nije srce nicija kolevka za bol.K.G.~
"Hoces da izadjes sa mnom veceras?"upitao me je,a ja sam preplaseno pogledala ka njemu.Vise me nije zanimalo sto su kupili celu Ameriku.
"Ne znam."pocela sam da vadim njegove majice iz kofera,a on mi je prisao.
"Mari.."
"Rekla sam da ne znam."ponovila sam za slucaj da je gluv,vadeci i dalje majice iz kofera.Nervozna sam.Ne mogu da se naviknem na to da vodim ovakvu vrstu razgovora sa njim.Nisam nikada imala decka i iskreno nemam pojma kao bi trebalo da se ponasam.
"Mari.."uhvatio me je za ruku,zaustavljajuci me.
"Da li bi mogla na trenutak da zaboravis da sam ja Marco Reus?Mislim,vidim koliko te to drzi nervoznom."
"Nisam nervozna,samo prosto ne znam sta mi sada glumimo."
"Mi smo dve osobe koje su pocele da se dopisuju zbog igrice,na kraju smo zavrsile tako da smo ispricali sve sto smo stigli jedno drugom i sada je dosao trenutak da se bolje upoznamo,uzivo,oci u oci.Bez virtuelnog dela."
"A sta ako mene plasi to?Sta ako taj decko sa ceta nije mogao biti neko drugi,vec sef moje mame?"
"Onda moras prosto da zaboravis na to,mi se samo druzimo.Ne cinimo nista lose."
Pogledala sam ka njemu,upravu je.Stvarno ne cinimo nista lose ako se druzimo.Samo..tako je tesko navici se na to da je on decko sa ceta.Kada bi mi neko ispricao ovo sto se meni desava,nikada ne bih mogla da poverujem.
Ma da sigurno.Bas si se dopisivala sa pravim fudbalerom.-To bi bio moj odgovor.Prosto ne bih poverovala.Isto tako kao sto ni sada ne verujem da Marco zeli stvarno da izadje sa mnom.Nekako,gledam u njega i mislim da sanjam.
Da li je moguce da mi se sreca toliko osmehnula?Puno puta sam zamisljala kakav bi mogao biti marcinho.Mnogo noci sam provela sa osmehom na licu,jer me je on razveslio.Nije bio kraj mene,ali je obrisao vise suza sa mojih obraza nego osobe koje su bile kraj mene.
I na kraju,ispada da je to sve vreme bio sef moje mame.Decko koji mi oduzima dah od prvog trenutka od kada sam ga videla.Decko koji mi je juce ukrao prvi poljubac,decko u kojeg i sada buljim kao da je ne znam sta.
Da li stvarno treba da budem tolika ludaca da ne rizikujem?Zasto ne bih poverovala u to da Marco zeli da prica sa mnom?Mislim,pricao je sa mnom sve ovo vreme,i na cetu,i cak i nakon toga sto je saznao da sam to ja.
Vredi li rizikovati?Ili cu se pokajati?Sta ako pogresiim?Mada..kada bolje razmislim.Mislim da sa Marcom ne mogu previse pogresiti.A ako se ipak slucajno pokajem,mislim da cu imati ako nista drugo,makar prelepa secanja na njega.
"Slusas ti mene?"
"Pristajem. Izaci cu sa tobom."
"Sigurna u svoju odluku?"
"Skroz...mogu sada da nastavim?"upitala sam,uzimajuci majice.
"Nisam te zapravo zato zvao."
"Nego?"
"Mogu sam da se ispakujem,vec sam to hteo da te pitam..a i imam nesto za tebe."
"Za mene.."
"Mhm,doneo sam ti maleni pokloncic."
"Rekla sam da ne zelim nista,nisi morao da se mucis zbog mene."
"Nije mi bilo mucenje,stavise,uzivao sam."
"Svejedno.Nije bilo potrebe za to."
"Jeste bilo je potrebe,a i nisam ti doneo nista posebno.Neko mi je nesto sapnuo,pa sam ti to doneo."
