Zašto Mi?

"Dunkin"

Šest sati ujutru. Prelep pogled na ulicu Broadway. Na nervozne ljude i veliku gužvu. Doduše ima po koji vedro raspoložen čovek, ali to je jedan medju hiljadu nervoznih. Naravno ta gužva i galama me je probudila.. zaboravila sam kako ovaj grad funkcioniše.

Ustala sam, sredila higijenu, presvukla se i otišla u kuhinju po kafu. Jutro ne započinjem bez nje. Podne takodje ali i noć. Uvek pijem kafu. Kafa je moja srodna duša.

         Osam sati ujutru, obuvam svoje bele štikle uz svoje svetlo roze farmerice i belu kratku majicu. Vezujem kosu u neobaveznu pundju, uzimam rozu Dior torbicu i izlazim iz stana.

     Kao što rekoh kafić "Dunkin" je i dalje blizu moje zgrade.
Pošto je "Dunkin" bio moj omiljeni kafić u detinjstvu a i do pre 4 godine kao i dan danas, idem da ga posetim. Čika John je bio omiljena osoba dece. Ujutru čim se otvori, mi, deca, trčimo pre škole do čika Johna po krofne, sendviče i sokove, a on bi nas sve sa velikim osmehom dočekao i ljubazno uslužio. Voleo nas je sve. Moji prijatelji i ja smo ga i kao odrasli posećivali svaki dan. Samanta, Kloi i ja smo čak i radile jedno vreme tamo dok smo išle u srednju školu. Čika John i ja smo imali odnos kao da mi je drugi tata.
  Ne znam da li i dalje radi on. Kako je sada, ništa ne znam.

     Utonula sam u misli dok sam šetala do tamo. Kada sam stigla ispred, veliki natpis "Dunkin" mi je pokazao da ništa nije isto kao do pre 4 godine. Polako sam ušla unutra, iskreno plašila sam se, šta ako čika John nije više tu?
      Kada sam ušla, bilo je dvoje mladih radnika i par osoba unutra, pili su kafu i jeli krofne. Setila sam se odma moje mladosti. Koliko je samo bilo lepo.
Prišla sam devojci koja je radila tamo, naručila kafu kao i inače. Devojka mi se prijatno nasmejala i uslužila. Sela sam na staro mesto gde smo uvek sedele Samanta, Kloi i ja.

      Bio je to mali sto sa tri stolice do prozora. Gledao je pravo na ulicu Canal St. Gleda i sada, razmestaj stolova se nije menjao a ni pogled. Promenili su se ljudi. Promenili su se radnici. I nigde ni glasa od čika Johna.

     Sećanja su mi navirala u glavi dok sam polako ispijala i dalje vruću kafu. Nas tri, svaki put kada bi došle u "Dunkin", obavezno smo morale da ispričamo čika Johnu naše ljubavne probleme.

     "Dunkin" mi je ostao jedna velika uspomena onog dana kada sam se spakovala i otišla. U ovom kafiću sam prošla kroz sve faze života, kroz prijateljstvo, ljubav..

      Ljubav.. moja prva ljubav započela je ovde. U "Dunkin-u"