Zašto Mi?

Noah

"I dalje imaš lepe oči devojčice"

Gledam ga. Nije isti kao do pre četiri godine. Sada je, vidi se, stariji čovek. Ozbiljan, poslovan i pun samopouzdanja. Ali jedno je ostalo isto. I dalje je to isti onaj arogantan momak. Tu se nije promenio ništa.

"Hvala. I ti"- nesigurnim tonom sam jedva izgovorila te tri reči. Uzela sam svoju torbicu i krenula da ustajem sa stola. Noah me je isti tren uhvatio za ruku i pogledao pogledom koji govori da ostanem, naravno, trgla sam ruku iz njegove i samo nastavila svojim naumom. Da odem iz ovog kafića u kome se opet sve dešava sa njim i nestanem iz ove neugodne situacije.

"Da li ti je isti broj devojčice?"- upitao me je sedeći i dalje i gledajući me pogledom punim ljubavi i prezira u istom momentu.
"Ne"- odgovorila sam i izašla iz kafića.

  Bilo je sada već pola 11 ujutru, pošto su mi jutarnja kafa i moj omiljeni kafić uništili jutro mislim da je najpametnije bilo da se vratim svom stanu i ne izlazim više nikada. No, otišla sam da prošetam kroz park.

*ponovo se sve dešava, taman ponovo u štiklama da padnem na sred parka i upoznam novog Noaha*- pomislih i nasmejah se sama sebi u facu. Glupača. Nisam ni razmišljala da li je Noah u gradu.

Dok sam se spremala da se vratim u New York, razmišljala sam o svemu. Prijateljima, da ih nazovem, da se vidimo. Mami, tati, psu. Čika Joshu, kafiću "Dunkin", parku, prodavnicama, svemu što sam propustila u ove 4 godine. Ali o mojoj ljubavi. Mom Noahu, nisam.

*Bio mi je u mislima, to ne mogu reći da nije, proganjalo me je 2 godine što sam otišla bez reči. Bilo mi je žao što smo završili celu našu priču, sve te godine zajedno tek tako.. Bila sam ljuta na sebe što sam otišla, ali morala sam.*

Upoznali smo se u tom parku kada sam naletela na njega.
"Nemam vremena za ovo stvarno..."- rekla sam uspaničeno i htela da krenem, no taj zgodni dečko uhvatio me je za podlakticu i dalje namršten upitao da li sam za kafu. Premišljala sam se iskreno, doduše mnogo mi je bio lep i zgodan i prosto je pozivao na greh. Broj sam mu dala, nazvao me je isti taj dan i isti taj dan smo otišli na kafu u kafić "Dunkin".

Da. Sve je tu počelo i sve se tu završilo.

*Otišli smo u kafić seli smo u mirniji deo i pričali. Mnogo je delovao arogantno kao što sam i rekla, mamin i tatin sin, samo što je on bio sve samo ne to. Arogantan da, ali ne mamin i tatin sin.

    Noah Wilson. Imao je 20 godina tada. Mučio se oko poslova dosta kao mladji, a sa 20 godina, kada smo se i upoznali otvorio je svoju kladionicu. To je išlo teže, ali mu se dopalo, pa je odlučio da otvori još par.
  Išli smo na kafu, u bioskope, večere..

18 godina meni, 22 njemu. Prepustila sam mu se cela. Zavoleli smo se. Istinski smo se voleli. Onako dečija zaljubljenost luda. Htela sam da radim, radila sam kod njega. Živeli smo zajedno.

20 godina meni, 24 njemu. Imali smo malo svadja, ali to je normalno u svakoj vezi. Zaprosio me je u Thomas parku 26. jula.
Ne bih pamtila taj datum da smo ostali zajedno i dalje, ali pošto nismo..
Prihvatila sam iako sam znala da ne želim da ostanem ovde, u New Yorku. Iako sam znala da on neće biti spreman da ostavi sve da ode sa mnom. I uprkos svemu tome što sam znala, prihvatila sam.
Volela sam ga. Volim ga i dalje.

22 godine meni, 26 njemu.
26. jul. 7 sati ujutru. Moj kofer je spakovan, sama u stanu, sedim u zelenoj dugoj haljini i zelenim niskim potpeticama. Ta haljina je bila od njega. U toj haljini sam napustila sve. Bez pozdrava..

U 8 sati sam zadnji put otišla u kafić "Dunkin", ostavila sam prsten kojim me je verio, čika Johnu i bez reči napustila sve.*

Teško je kada napuštaš nekoga koga voliš, ali uvek treba da budeš sam sebi na prvom mestu.

Noah je bio divan dečko, divan prijatelj, divna osoba. Ali ni on ni ja nismo bili spremni da ostavimo sve jedno zbog drugog.