Zašto Mi?

Sudbina ili karma?

Suze su mi se skupljale u ocima.
"Rekao mi je, tada ga je bivsa ljubav, bivsa verenica" - ispravila se i pucnula prstima - "ostavila ga je. Kaze jedno jutro 20 nekog jula, vratio se kuci i nije bilo njenih stvari ni nje. Jurcao je naokolo, isao je kod njene majke, ni ta zena nije znala nista ili nije htela da mu kaze. Zvao je njene prijateljice, nisu znale nista o njoj kao ni on. Onda je na kraju otisao u njen omiljeni kafic i tu ga je docekao verenicki prsten kojim ju je verio. Cuvao ga je tada i dalje, verujem da ga cuva i dan danas. I secam se rekao mi je.. kada mu je taj covek iz kafica, dao prsten promrljao je nesto kao neka joj je sa srecom." - pogledala me je sa toliko tuge u ocima koje su se caklele. Rasplakala sam se, nisam mogla da izdrzim vise tu bol.
"Godinu dana je samo pio, posao mu je skoro propao i onda smo Muhamed i ja preuzeli neko vreme sve iako je i dalje on bio glavni za to. Nije bio u stanju nista da radi." - zadrhtao joj je glas, ustala je sa stolica i prisla mi. Sela je na stolicu pored moje i zagrlila me. Sedele smo zagrljene tako i cutale.
"To si ti. Shvatila sam to pre nekoliko meseci kada ste snimali intervju zajedno." - pogledala sam je i prstom obrisala suzu koja je polako klizila niz moj obraz.
"Kada mi je pricao za tu devojku, spomenuo je da ce napraviti restoran kakav je ona zelela. Pitala sam ga zasto, rekao je da zeli da se seti nje svaki put kad udje u njega i da se ona, ako ikada udje u restoran i vidi kakav je dizajn, seti svega." - ucutala je na sekund i uhvatila svojim neznim, sredjenim sakama moje  - "Nije zeleo da patis. Nikada nije rekao nista ruzno o tebi, osim jedno jutro pre skoro godinu dana kada je video tvoju sliku u nekom magazinu, novinama... ne secam se stvarno. Bacio je taj komad papira ispred mene i viknuo, citiram 'pogledaj je tetka Klara, pogledaj je koliko je lepa prodaje svoje telo'  i tada sam shvatila da te voli vise od svega. Boze Ella, sa koliko on ljubavi prica o tebi"
Rasplakala sam se ponovo na njene reci, sta sam ja tom coveku uradila?
"Mrzi me gospodjo Klara. Mrzi me"

Vrata su prekinula nas razgovor i u prostoriju se pojavila muska figura. Klara je kao iz stopa ustala i rekla da ce nas ostaviti same. Bila sam uplakana, a on je stajao ma vratima pomesanih izraza lica. Pogled mi je bio kao magla, zamagljen ali videla sam da mu nije bilo svejedno.
"El? El zasto places?" - seo je na mesto gde je predhodno sedela gosp Klara.
"Ne placem vise" - nasmejala sam se i pokusala da stegnem oci da mi suze ne krenu ponovo kao vodopad. Gledala sam ga, gledala sam to lice ponovo.
"Ella izvini, izvini ako sam te bilo kako povredio, izvini sto sam te iskoristi..." - stavila sam svoj prst na njegova usta da ga ucuti. Dosta mi je bio monolog Klare, ne mogu da slusam i njega.
"Sve je u redu Noah. To su tvoja osecanja i okej je da mi vratis za sve ove godine"
"Nije okej Ella."
"I ja sam to zelela Noah"
"Obecavam ti, kada se sve ovo zavrsi za nedelju dana, neces me vise videti."
"Posao.."
"Necu dolaziti. Bice sve na tebi, imaces Klaru i Muhameda ovde"
"Ovde?"
"Zive u Turskoj." - klimnula sam glavom.
"Hajde, uskoro ce doci novinari, sredi se" - ustao je i pruzio mi ruku koju nisam htela da uhvatim, sama sam ustala i krenula napolje - "Zasto si plakala? Sta ste uopste pricale?"
"Nije bitno, idem da se sredim i da zavrsimo sve." - otvorila sam vrata i zalupila ih.

Kada se sve zavrsi necu ga videti do jednog momenta. A taj momenat su vesti, novine i sve ce se tako vrteti iznova i iznova. Cinjenica je da Anu nece ostaviti i da se meni nece vratiti. Ne mogu ni da trazim da mi se vrati. Imamo svoje zivote odavno koje ne mozemo da prekinemo tek tako. Zivimo u razlicim drzavama, razlicita mesta posecujemo, poslovi... posao nas je zbog nekog razloga spojio.

Neki bi rekli da je to sudbina, zar ne?
Ja bih rekla da je vreme da mi se karma vrati, hm?