Zašto Mi?

Poznajemo li se?

Dok sam sedela, i taman završavala svoju kafu, za mojim stolom seo je crn visok muškarac u tridesetim godinama.

"Ella?"- njegov grub glas slagao se uz njegove tamno crne oči i mišićavo telo puno tetovaža.
Odmerila sam ga, na sebi je imao usku crnu majicu i klasičnu sivu trenerku.

      "Zdravo, poznajemo li se?"- odgovorila sam. Pokušala sam da budem pristojna i pribrana dok sam svojim tamno braon očima gledala u njegove crne, neki čudan osećaj prolazio je kroz moje telo i misli. Od nekud mi je poznat.
       "Ella Smith."- rekao je i vratio me u realnost.

*ja ovog muškarca znam* - pomislih.

Klimnula sam glavom.
       "Ja sam Noah."- nasmejao se kristalno belim ravnim zubima. I sve mi je odmah bilo jasno.
      "Noah?"- primetio je moju zbunjenost.

Jedini Noah kojeg sam poznavala bio je moj Noah. Moja ljubav koja je započela baš u ovom kafiću i koja se završila baš ovde.

   *Upoznali smo se kada sam ja imala 16 godina, a on 20. To je bilo na sred Thomas Parka kada sam trčala za svojim psom Luom. Trčala sam u štiklama i zapela za kamen jer mi je jedini cilj bio da uhvatim psa koji je bežao od mene.. nisam gledala kuda idem. Kada sam zapela i krenula da letim, ispred mene se niotkuda pojavila visoka figura.
Bio je to lepo gradjen tamnokos dečko, ali veoma arogantan na prvi pogled.
Udarila sam u njega, nespretno sam popravila štikle i izvinila se.

   "Izvini, nisam gledala kuda idem, beži mi pas"- pokazala sam rukom na Lua, na šta se nepoznati dečko okrenuo i Lua nije bilo. Baš zna kada da nestane. Ponovo se okrenuo ka meni i gledao me, namrgodjeno crnim očima.
"Pa... Lep pas devojčice" - klimnuo je glavom više za sebe i dodao "I ti si lepa devojčice" - i dalje se nije smejao. Mnogo je davao utisak bezobraznog razmaženog tatinog i maminog sinčića.
"Znam, hvala ti. Sada bih te zamolila da mi se skloniš sa puta, pas mi je pobegao!" - mahala sam rukama užurbano, jer meni je stvarno bio život u koncu, a on me zajebava.
"Izvinjavam se mala. Ja sam Noah, a ti?"- pružio mi je svoju veliku šaku i gledao svojim crnim očima pravo u moje uplašene braon.
"Ella. Nemam vremena za ovo stvarno"- rekla sam...*

"Zemlja zove Ellu???" - pucnuo je prstima i vratio me iz misli u trenutni svet.
"Wilson."- više sam zarežala nego normalno i fino rekla. Porumeneli su mi obrazi i on je to primetio. Mrzim što crvenim svaki put kada situacija postaje neprijatna.
"Da. Zašto si tako šokirana?"- izbečio je oči i dalje gledajući u moje. Nisam htela da sklonim pogled samo da ne pomisli da mi i dalje ostavlja neki bitan utisak u životu. Iako je svaki moj trenutni pokret pokazivao to.
"Ne lupaj.."- cinično sam se nasmejala - "Nisam šokirana, samo te dugo.. dugo se nismo videli, Noah."
"Nismo. Nismo, zato što si ti otišla."- sada se već uozbiljio, ali i dalje nije skidao pogled sa mojih očiju.
"I dalje imaš lepe oči devojčice..."