Kako mi je Mario Mandzukic promijenio zivot!

FIRST GAME

Mario: Ivana, budi se ljepotice

Ivana: a što je?

Mario: moramo ići

Ivana: zar već

Mario: pa ne moraš, ali...

Ivana: umorna saaaam

Mario: a dobro, nema veze

Ivana: znaš da se šalim

Mario: znam hahaha

Ivana: ipak je to tvoja prva velika utakmica

Mario: jojj ne spominji

Ivana: kao da se ti plašiš

Mario: ma ne, nimalo hahaha

Ivana: nisi mi nikad pričao

Mario: prerano je

Ivana: da i mislim stvarno tko igra utakmicu u 2 popodne, kada sav normalni svijet spava??

Mario: otkad se mi brojimo u normalne hahahha

Ivana: da imaš pravo

Mario: ustaj, zakasnit ćemo, al stvarno

Ivana: idem, idem

Ustala se preko volje, odjeću je već pripremila, da ga potakne da malo bolje igra, odjenula je kratku minicu i crnu košuljicu. Mario se okretao za njom po cijelom stanu.

Ivana: evo, gotova sam

Mario: divna si

Ivana: ah hvala

Mario: al, idemo sad stvarno

Došli su dvije ulice pred stadion.

Mario: zar opet?

Ivana: neka, nije mi problem

Mario: da, ali znaš kako se ja sad osjećam jer ti moraš ići sama, samo kako nas ne bi uhvatili

Ivana: tako ćemo barem imati mirniji život, nikada nisam voljela to javno pokazivanje, meni ja najdraže kada samo naša obitelj i prijatelji znaju za nas, sigurno ne želim da nas povlače po televizoru. Kako bi to samo utjecalo na nas.

Mario: ali, ako ikada promjeniš odluku

Ivana: znam i reći ću ti

Mario: ajde, volim te idi sad

Ivana: i ja tebe i budi mi najbolji danas

Mario je otišao na ulaz za igrače, a Ivana je prošetala sama, sjela je na ogromnom stadionu. Oko nje je sjedila hrpa ljudi, baš nikoga nije znala, svi su pričali na tom njemačkom, tko bi sve razumio. Čekala je da Mario uđe, napokon dogodilo se. Ugledala ga je kako ju traži pogledom, no među svim tim ljudima bilo je ne moguće. Odustao je i fokusirao se na igru. Ivani je zazvonio mobitel, zvala je Jelica, nisu mogli nikako doći. Ispričala joj je kako  je ušao i sve, a onda se ispričala jer će sve propustiti ako nastavi pričati.

Ivana: pa dobro gdje si ti??

Sestra Ivana: tražim ovo sjedalo već 15 minuta

Ivana: sjedi hajde u igri je

Sestra: ajmee, nemoj mu slučajno reći da sam kasnila

Ivana: hmmm hahhaha

Sestra: Ivanaaa

Ivana: neću, šta se brineš

Sestra: što si se ti tako lijepo sredila

Ivana: a ono šta ja znam

Sestra: znam ja hahaha

Ivana: daj ne mogu o tome pričati s njegovom sestrom

Sestra: ahahhaha pa Ivana

Ivana: daj pričaj nešto drugo

Sestra: šutim, idemo gledat

Wolfsburg je pobijedio. Svi dečki su bili sretni. Ivana je vidjela i kako je Mario sretan, cijelo vrijeme je imao svoj najljepši osmijeh na licu. Ivana ju je odvezla kući jer je shvatila da se ne isplati baš čekati Marija. Sjedila je sat vremena za stolom čekajući ga onako sređena, a onda je prošlo još 15 minuta i nije više htjela. Skinula je šminku i vratila se u svoju udobnu širu majicu i kratke hlačice. Pravila je večeru za Marija, nadala se da će stići. Skuhala je jedno od njegovih omiljenih jela, lazanje. Kada je sredila stol i sebe bilo je već pola 9, utakmica je bila gotova odavno. Nije imala pojma gdje je Mario. Uzela je mobitel u ruke da provjeri ima li kakvih poruka, ali ništa. Bilo joj je glupo nazvati ga, možda je s dečkima neće ga smetati. Ponovno je skinula svu šminku i vratila se u svoju majicu i hlačice. Pojela je lazanje, spremila stol i oprala suđe. Deset sati je već prošlo. Gledala je u taj prokleti mobitel, ali i dalje ništa. Zabrinula se. Odlučila mu je poslati poruku.

Ivana- jel dolaziš uskoro?

Pet minuta nije bilo nikakvog odgovora, a onda...

Mario: doći ću.

Tako hladno joj je odgovorio, ništa, ni da joj napiše da se ne brine, da dolazi uskoro, da je sve ok, a ne doći ću. Poludila je, sjela je pred tv i gledala glupi njemački tv i pravila se da gleda u nešto, a zapravo je samo razmišljala o tome gdje je sad on. Prošlo je već dosta vremena. Trgnula se, zaspala je.

Ivana: Marioo??

Nije bilo odgovora. Protraljala je oči, uzela mobitel, na satu je pisalo 3:18. Otišla je u sobu i legla spavati. Dok nije zaspala pred očima joj je bila svađa koja ima velike izglede sutra.

Alarm joj je zvonio, bila je subota pa se ustala u 11. Okrenula se, a na lijevoj strani kreveta spavao je Mario. Odahnula je jer je ipak stigao kući. Tapakala je na prstima i tiho si uzela odjeću.

Mario: budan sam, sad ću

Ivana nije ništa rekla, pokupila je svoje stvari i otišla u wc. Izašla je van kada je čula Marijevo glasno hrkanje. Zatvorila je vrata od sobe i skuhala si kavu. Gledala je one zadnje crtiće koji su još uvijek trajali. Našla je čak jedan u kojem nema razgovora, taj joj je bio najdraži. Ipak je ona još bila dijete u duši, prisiljeno odrasti. Malo je pospremala kuću jer je tako navikla, odmalena je spremala kuću subotom. Usisivač je očito probudio Maria. Izašao je iz sobe mrmljajući nešto, ali tiho da ga Ivana ne čuje. Ona mu je skuhala kavu, pravu tursku jer joj je izgledao kao da je imao veselu noć. Ivana si je podgrijala lazanje i jela, Mario je izašao. Krenuo je u kuhinju, Ivana mu je otišla po kavu. Spustila ju je pred njega bez da ga je pogledala, a onda je nastavila jesti.

Mario: fino izgledaju

Mario: lazanje, jel ima još

Ivana: ima

Mario: hvala ti i za kavu

Ivana: ništa

Ustala je i uzela tanjur. Mario ju je povukao za ruku i posjeo njemu u krilu.

Mario: šta se ljutiš ljepotice

Ivana: ne ljutim

Mario: a kao da te ne poznam

Ivana: napisao si mi doći ću. Doći ću, samo to. Nisam te htjela gnjavit i uopće ti slati poruku, al kužiš brinula sam se

Mario: kao prvo ti mene nikad ne gnjaviš, kao drugo ja sam budala jer sam samo to napisao, ali stvarno nisam znao šta da napišem. Ti dečki iz kluba su ostali još poslije mene. Jedva sam im pobjegao.

Ivana; a dobro je, nema veze

Mario: ima veze, hoću da znaš da si mi ti najbitnija u životu i da ću sve napraviti za tebe, a jučer si bila prelijepa, zato te sutra vodim van.

Ivana: sutra hahahah?

Mario: danas sam još mrtav od jučer

Ivana: dobro, može

Mario ju je poljubio i samo joj rekao da ju voli, kao i ona njega.